Historija Bosne Balkana i Bosnjaka

Historija drzava i naroda Balkana, povijesne teme, kontroverze pregled historije Srba, Hrvata, Bosnjaka analiza primarnih izvora franacki anali, de administrando imperio, Nestor ljetopis popa dukljanina povelje vladara i velmoza srednjovjekovna crkva bosanska Balkan history: wars. cultures history of Serbia Bosnia Croatia… historical topics

“Srbi svi i svuda” Ilija Garasanin i razne obmane by Dukljanin


Gospodo,
prikazacu vam neka spektakularna dokumenta, mislim da ce ih na ovom forumu lako razumjeti ali moram da napisem mali uvod,
red je,
jer ima i onih kojima nista nece biti jasno.

U 19. vijeku da bi konstruisao i napravio srPsku naciju Vuk Karadzic je morao da konstruise jezik, da napravi novi vjestacki jezik, da bi se mogli razumjeti i pravoslavni u Dalmaciji i pravoslavni u Nisu.
Kad je to uradio tadasnja srpska i tadasnja hrvatska elita su prihvatile taj jezicki model da se uci u skolama.
Zatim je Vuk Karadzic proglasio manje-vise sve Balkance za Srbe, to jest izmislio je Srbe preko Drine, u Crnoj Gori itd…
Vuk Karadzic je Srbe posvuda po Balkanu promovisao u tekstu “Srbi, svi i svuda” da bi taj tekst razradio Ilija Garasanin u tekstu “Nacertanije”.
To su u stvari dva programa po kojima je konstruisana srPska nacija.

Evo ta dva programa, po kojima je napravljena nova srpska nacija.

SRBI, SVI I SVUDA! i Načertanije

Ova nacija je uzela ime po nekakvim srednjevjekovnim Srbljima sa kojima barem 85% danasnjih “Srba” nema nikakve veze.
Te srednjevjekovne Srblje su Turci davno zbrisali, i oni su se jos 1690. odselili u poznatoj seobi Srbalja za danasnju Vojvodinu.
Uza Srbija je tada ostala prazna o cemu nam svjedoci poznati srPski istoricar Vladimir Corovic evo i teksta sa zestokog velikosrpskog sajta
www.srpsko-nasledje.co.yu…le-07.html

Takodje o tome kako je poslije 1690. naseljavana uza Srbija vrlo cinjenicno pise Mile Nedeljkovic, uz obilje njegovih budalastih-nebuloznih opservacija. Taj feljton sam skinuo i postavio na ovom mjestu.
www.montecafe.com/users/f…php?t=1225

Kljucne su stvari.
U 19. vijeku su izmisljena dva termina: SRPSTVO i SRPSKE ZEMLJE.
Ja nikada u zivotu nijesam cuo za Bosnjastvo, Hrvatstvo, Bugarstvo, Madjarstvo, Njemstvo…
Termin SRPSTVO je termin za osvajanje tudjih krajeva.
Nikada, prije 19. vijeka ni teoretski, a prakticno prije 20. vijeka, nijesu postojale SRPSKE ZEMLJE, sto ce reci nijesu postojali:
Srbi Dalmatinci, Srbi Krajisnici, Srbi Makedonci, Srbi Bosnjaci, Srbi Hercegovci, Srbi Crnogorci…
Postojali su i tada i danas jedino Srblji – Srbi. Ovi koje sam naveo prije su jednostavno izmisljeni.
Nemojmo zaboraviti da se Lazar Hrebeljanovic koji je poginuo 1389. na Kosovu, potpisivao na svim dokumentima kao >GOSPODAR VSEM SRBLJEM<, a nije imao nikakvu vlast u Zeti i u Bosni!
Prema tome moze neko izmisliti termine poput Hrvati Njemci, Hrvati Madjari, Hrvati Pakistanci ali u sustini to ne znaci nista.
Moze neko izmisliti termine Bosnjaci Makedonci, Bosnjaci Rumuni, Bosnjaci Srbi ali ni to ne znaci puno.
Nemojte medjutim zaboraviti da su termini Hercegovacki Srbi, Bosanski Srbi, Dalmatinski Srbi, Crnogorski Srbi ponovljeni barem 1 milion puta i da su nam jako usli u svijest ti termini.

A sad cu vam pokazati americka imigraciona dokumenta koja su sastavljali Americki sluzbenici na ELLIS ostrvu ispred Nju Jorka.
Dokumenta su sadrzavala rubriku o drzavi iz koje imigrant dolazi i rubriku sto je po narodnosti-etnicitetu.
Americki sluzbenik je te rubrike popunjavao na osnovu SVOJEVOLjNOG izjasnjavanja imigranata.
Ja sam ta dokumenta dugo gledao, i nemojte ni za trenutak da pomislite da postoje neka jaca istorijska dokumenta od tih dokumenta.
To su smrtno ozbiljna dokumenta, na osnovu takvih dokumenta se pise istorija,
a nemam nikakve sumnje da ce tim dokumentima biti posveceno puno radova u buducnosti, puno radova ex-yu istoricara.

Sada cete da vidite kako je DIOCLEANO ovim topicom kao $ekirom po$ekao sve srpske bajke.
Bojim se da neki koji postuju na ovom forumu ne izvrse samoubistvo kad pogledaju kako im se đed izjasnjavao. Crying or Very sad

Tesla Petar iz Vojnica izjasnio se kao Hrvat u horizontalnoj rubrici pod rednim brojem 9 race or people, izjasnio se da je Hrvat po narodnosti!
Prezime Tesla vam zvuci poznato?
img483.imageshack.us/img4…vat5zj.gif

Skinuo sam i dva dokumenta iz vremena kad nije postojala jasna i nedvosmislena rubrika race or people.

Ovdje imamo Tesla Petar iz Vukmanica
img483.imageshack.us/img4…vat6zz.gif

Evo originalnog dokumenta u kojem se nalazi Tesla Mile
img483.imageshack.us/img4…vat6tl.gif

Postoji jos Tesla koji su imigrirali u Ameriku i svi se prije 1918. izjasnjavaju, koliko sam ja vidio, kao Hrvati.
Prema tome u sustini nije ni vazni kako se Niikola Tesla izjasnjavao, ako su mu se svi rodjaci izjasnjavali kao Hrvati.
Ako je on prihvatio ideologiju SRPSTVA ne znaci da je bio etnicki i porijeklom Srbin.

Ovdje imamo jedno unikatno prezime koje je nosio i predsjednik skupstine “drzave” SAO Krajine, prezime Paspalj.
U istom ovom dokumentu imamo i neke ljude koji su se izjasnili kao Hrvati a zovu se Jovan i Jovo sto ne bih rekao da su hrvatska imena, po sadasnjem razumijevanju Hrvata i Srba u vezi tih imena.
Neki Paspaljev rodjak ne tako davno izjasnio se da je drzavljanin Madjarske,
a da je Hrvat po narodnosti-etnicitetu!
img505.imageshack.us/img5…ati9kf.gif

Imamo ovdje i takodje prezime za koje bih rekao da nije cesto, prezime Martic,
jedan takav koji je Hrvatskoj dosta jada zadao, a neki rodjak Jovan mu se fino ovdje izjasnio kao Hrvat!
Ima tu jos dosta pravoslavaca koji se izjasnjavaju kao Hrvati.
Cak su u ovom dokumentu naveli drzavljanstvo nepostojece-Hrvatsko, izgleda da su bili ponosni Hrvati,
cim nijesu stavili Austria ili Madjarska kao drzavljanstvo.
img505.imageshack.us/img5…vat8qf.gif

Ovdje imamo dokument o nekom Pupinu?
img361.imageshack.us/img3…pin6hj.gif

Srbi su proglasili za svog pisca, za Srbina, pisca Vladana Desnicu,
sa cim se njegovi preci sigurno ne bi slozili, te tako imamo Desnicu Jovana, iz, ni manje ni vise sela Srb,
koji se izjasnio da je Hrvat!
Takodje u istom dokumentu ako dobro citam su i druga vrlo poznata ”srpska” prezimena Rašković i Dubaić svi iz Srba, upisali drzavljanstvo Mađarsko, a narodnost-etnicitet Hrvati!
img505.imageshack.us/img5…vat6gx.gif

Neki Rašković iz Benkovca rođak onog Jovana Raškovića političara, državljanstvo Mađarsko, narodnost Hrvat.
img451.imageshack.us/img4…vac2it.gif

Ovdje imamo Desnicu Stojana, Davidovic Jovana, Škrbića i druge koji su upisali da su državljani Austrije, a da su Hrvati po narodnosti.
img505.imageshack.us/img5…vat4gd.gif

Ovdje imamo pravoslavce: Tišma Jovo, Uzelac, Rađenović, Desnica, Dragićević, Delić, svi po narodnosti Hrvati, državljanstvo mađarsko. Ispod njih Vukadinović Mile iz dryave Bosne, narodnost Hrvat.
img505.imageshack.us/img5…vukadi.gif

Ovdje imamo nekog rođaka od poznatog ratnog huskača Velikosrbina, pisca i slikara Moma Kapora.
Rođak mu se u ovom dokumentu izjasnio kao Bošnjak/Bosanac iz Mostara!
img505.imageshack.us/img5…nac8wv.gif

Evo ga i Kapor Milan po narodnosti Hercegovac
img505.imageshack.us/img5…vac1wu.gif

Našao sam i rođaka najvećeg balkanskog zlikovca, neki Božo Mladić koji se popisao kao državljanin Austrije, a po narodnosti da je Hercegovac!
Tako se isto izjasnio i neki Buha u ovom istom dokumentu,
a mislim da je bio do nedavno na političkoj sceni neki “srpski” političar Buha.
img505.imageshack.us/img5…herceg.gif

Nasao sam i rođaka poznatog “srpskog” pisca Petra Kočića, neki Kočić Sava,
on međutim nije smatrao da je Srbin, već je smatrao da je Hrvat!
Imamo tu jos neke očigledno pravoslavce koji su se izjasnili kao Hrvati
img505.imageshack.us/img5…ati0kv.gif

Evo jos jedno dobro znano, jedinstveno prezime – Šantić, ova dvojica međutim nijesu znala su Srbi, kao onaj pjesnik Aleksa, ovi su se smatrali Hercegovcima.
Šantić Ivan i Luka – Hercegovci po narodnosti, državljanstvo austrijsko.
img505.imageshack.us/img5…usovic.gif

Evo ga i Šantić Ćirilo(!!), država Austria, izjasnio se kao Dalmatinac!
img505.imageshack.us/img5…ian4cj.gif

Jednom poznatom mrzitelju Hrvata i svega nesrpskog, rođaci se međutim nijesu izjašnjavali kao Srbi.
Neki rođak pisca Dučića, Risto Dučić se izjasnio da je Hercegovac, a državljanstvo austrijsko.
img505.imageshack.us/img5…vac1ud.gif

Dučić Janko, koliko shvatam iz Žumberka izjasnio se kao Sloven po narodnosti!
img505.imageshack.us/img5…ven4gq.gif

Ovđe imamo prezime istovjetno koje nosi jedan poznati mrzitelj,
ultramrzitelj Hrvata – Dokić otac od teniserke Jelene,
međutim neki Dokić Milan iz Dalja se izjasnio ne tako davno, kao Hrvat!
img505.imageshack.us/img5…vat5ek.gif

Ovđe imamo Dokića Marka koji se izjasnio američkom službeniku kao Hrvat,
sad ovaj Dokić ili onaj iz Dalja neki jeste rođak ovom Dokiću Damiru koji svaki intervju koristi da popljuje Hrvate.
Kad ono, gle čuda na ludom Balkanu, đed mu se izjašnjavao kao Hrvat!
Možda ne bi trebalo da se zove Balkansko nego poluostrvo Kretena!
img505.imageshack.us/img5…vat9cf.gif

Koliko sam shvatio jedan poznati Velikosrpski istoričar – Vladimir Ćorović, nije porijeklom iz Srbije,
pa sam mu ukucao prezime,
kad ono, njemu koji je proglasio Srbe posvuda po Balkanu da postoje evo preko hiljadu godina,
njemu se rođaci do nedavno nijesu izjašnjavali kao Srbi !
Ćorović Vaso zajedno sa grupom Hercegovaca, upisali da su po narodnosti Sloveni, pa prekrižili,
pa stavili da su Hercegovci! Samo se nijesu dosjetili da su Srbi!
img505.imageshack.us/img5…vci9or.gif

Evo i Ćorovića iz Sarajeva izjasnio se kao Hrvat!
Imamo tu i nekog Vukana Bukvića i nekog Mićića,
takođe se izjasnili kao Hrvati!
img505.imageshack.us/img5…ovci9o.gif

Takođe ima ovih dokumenata sa Ćorovićima koji su zivjeli u Crnoj Gori i izjašnjavali se kao Montenegrini!

editovao i dodao….

Ovlaš sam gledao još neka prezimena, nađoh državljane Austije, a po narodnosti Bosance/Bošnjake: Banjac Mirko, Stojaković Lazo, Banjac Ostoja.
img420.imageshack.us/img4…vic8gr.gif

Stojakovic Jovica, Novakovic Nikola, Todić Vid, Vojinović Mile, Drljača Marko, Baždar Damjan, Kesić Janko, Šević Obrad…, državljani Austrije po narodnosti Bosanci/Bošnjaci.
Ušli su u Ameriku 1912. šest godina prije nego što su proglašeni dekretom za Srbe.
img420.imageshack.us/img4…ian4wx.gif

Tesla Janko,
državljanin Austrije, izjasnio se da je po narodnosti Hrvat iz Medaka, ušao u Ameriku 1914, četiri godine prije nego što će političkom odlukom postati Srbin.
img276.imageshack.us/img2…dak7tf.gif

Imamo poznato hercegovačko prezime Vukalović, ovdje je neki Božo, izjasnio se kao Hercegovac.
img276.imageshack.us/img2…vci4ah.gif

”””’

Dakle, preko Drine do 1918. niko se praktično nije smatrao Srbinom, ili vrlo, vrlo malo ljudi,
kod koji je već tada upalila ideologija SRPSTVA.
Svi znamo da je 1918. nastala država SRBA, HRVATA, SLOVENACA,
što će reći dekretom je naređeno da postoje samo tri narodnosti.
Tako je 1918. zvanično proglašena formula PRAVOSLANI=SRBIN,
iako se ljudi preko Drine do tada nijesu izjašnjavali, niti su imali svijest da su Srbi!

Poslušajmo riječi Ilije Garašanina koje su sprovedene u stvarnost,
uz rijeke krvi i ogromne patnje Balkana, u zadnjih 150 godina.

—–
“…Na istočnog veroispovedanija Bošnjake veći upliv imati neće biti za Srbiju težak zadatak…”
Ilija Garašanin, Načertanije (1844. g.)
——

“…Na ovo djelo treba osobito vnimanije obratiti i istoriju o kojoj je gore reč dati napisati črez čoveka vrlo sposobnog i duboko pronicavajućeg”…
Ilija Garašanin, Načertanije (1844. g.)
——

Nijesam gledao ima li rođaka ovog nesrećnog Ramba te piskara idiotluke ovuda i na SC, izmišlja Srbe prije 1000-2000-3000 godina a preko Drine nijesu postojali ni prije stotinu.
Kako se preziva Rambo? Vukoslavljevic?
Mozda ima i rodjaka onog visokog funkcionera SRS-a Aleksandra Vučića, dosta puta je rekao da je od preko Drine.
Takođe nijesam gledao ima li rođaka fudbalera Siniše Mihajlovića i NBA košarkaša Predraga Stojakovića, oni su valjda iz Slavonije, kako su im se preci izjašnjavali?

Možda će sada srpska istoriografija doći do najnovijeg zaključka, da nije važno samoizjašnjavanje čitavog naroda!!!

Predlažem da neko proslijedi ove podatke povodom godišnjice Nikole Tesle, kao i da proslijedi ove podatke tribunalu u Hagu u vezi Martića jer Srbi uvijek dovedu u Haški tribunal nekog poznavaoca mitova i bajki, koji se predstavlja da je istoričar, i koji mudro izvodi mitove i bajke, kako su svi po Balkanu i uvijek bili Srbi!
To navodi na osnovu dva dokumenta za 1500 godina i pomoću zezalica oko slova S:
Srbin, Servian, Serbian, Sluga, Sloven, Slovenac, Slovak, Sirijac, Sorab, Surb, Sijuks, Sorbona…

Ovo je prvi forum đe sam postavio ovaj topic nijesam htio ni na srpski, ni hrvatski, ni crnogorski.

Moderator,
ako ovaj topic ne stavis sticky, ne znam koji ćeš?
Ako sam ja neđe dao pogrešan komentar, ova dokumenta su FANTASTIČNA.

Volio bi da neko izvuče jos dokumenata i napravi neke analize da vidimo kakva je bila svijest ljudi prije 100 godina.

Ja kad sam vidio ova dokumenta, ja sam bio zaprepašćen!
I na moju svijest su uticale velikosrpska paklena propaganda, nijesam znao da se ljudi preko Drine do prije 90 godina nijesu izjašnjavali kao Srbi.
Mislio sam da su se u 19. vijeku pravoslavni preko Drine počeli izjašnjavati kao Srbi.

Ova dokumenta sam našao na ovom sjajnom sajtu.
Da bi se gledala originalna dokumenta, kakva sam vam prikazao,
morate se registrovati, što je vrlo jednostavno.
www.ellisisland.org/

Ne zaboravite da je ova dokumenta Balkanu prvi predstavio

http://p103.ezboard.com/bbosnjackifrontforum

Bosnian-Balkan forum.

Advertisements

Single Post Navigation

10 thoughts on ““Srbi svi i svuda” Ilija Garasanin i razne obmane by Dukljanin

  1. gagiuskas on said:

    a onaj djukanovic sto se pisao kao srbin,da razumijem nisi vidio ha ha

  2. Potpuno pogresno prikazivanje proslosti srpskog naroda. Kaze se da ijekavaca nije bilo Srba. Pa u zapadnoj Srbiji se i danas govori ijekavsko narecje. Garasanin je bio ijekavac – deda mu je doseljen iz Crne Gore.
    Garasanin nije autor “Nacartanija” – to je delo francuske obavestajne sluzbe. Tad su Englezi i Francuzi planirali (u dogovoru s Turskom) da pokatolice severnu Crnu Goru, Rasku, istocnu Hercegovinu i, ako bude uspelo, Njegosevu Crnu Goru. Trebalo je da stvore katolicku drzavu Holmiju – s “naucnim” dokazima da je to stanovnistvo gotskog porekla. Tad su Goti smatrani precima Germana.
    Rodjen sam u Bosni – Kupres i znam da su mi preci uvek znali da su Srbi. A povelje bosanskih velikasa, banova i kraljeva pocinjale su uvodom – da su podanici Bosne i Dalmacije Srbi.
    Turci su mongolsko pleme, a na Balkan su stigli kao ljudi evorpskog tipa. Znaci, u Maloj Aziji su se pretopili u Evropljane, gde su ziveli Grci i Srbi, uglavnom. Turci u srpskim zemljama su bili samo poturceni Srbi – u vecini. U 16. stolecu su u Banjaluci, Budimu i Smederevu vladale pase iz porodice Sokolovica. U Banjaluci Ferhad-pasa. Podigao je dzamiju Ferhadiju.
    Na Univerzitetu Santa Barbara u Kaliforniji vec imate udzbenik istorije Ive Vukcevica: “Srbi Germanije, Etrurije i Ilirije”. Untra je oko 1600 izvora o starosedelestvu Srba na Balkanu – nisu dosli u 7. stolecu, kako nas je obmanjivala zvanicna istorija. Naravno, Iliri su prethodno ime za Srbe – ili jedno od imena, kao i danas.
    Pocetkom 20. stoleca, Srbi muslimani su u Sarajevu predali zahtev austrijskoj valsti da se srpski jezik ne moze zvati “zemaljskim”, ili “bosnjackim”.
    Vuk nije prvi rekao da su Srbi svi koji govore srpskim jezikom. To su rekli svi intelektualci Evrope tog vremena. Hrvati su svoj jezik (“kajakvski dijalekt”) prestali koristiti i uzeli su srpski za knjizevni. Jeidni primer usvetu.
    Dovidjenja, Jarcevic – Bosanac, ili Bosnjak – u zavicajnom smislu.

  3. Jedan od ucesnika rasprave o srpstvu je napisao da je dr Vladimir Corovic srpski istoricar – u smislu da je falsifikovao u korist Srba. Ne. Uopste to nije. Mada se njegova dela danas popularisu u Srbiji, ona su puna nekriticki preuzetih zakljucaka austrijskih i hrvatskih istoricara. A u tim preuzetim tekstovima je mnogo falsifikata. Pogledajte njegov opis ugarskog vojskovodje Krste Frankopana (jugoslovenska istoriografija ga spominje kao hrvatskog – mada u 16. stolecu hrvatske drzave nije bilo). Taj Frankopan je bio clan turske koalicije – doprineo je ugarskom porazu na Mohackom polju i postao je prvi turski vazal. Sulejman Velicanstveni mu je dao na upravu Slavoniju i Hrvatsku (Zagorje). Corovic to prikriva i nemusto saopstava da je Krsto Frankopan bio avanturisticke prirode. Time Corovic skriva cinjenicu da je Ugarska zrtvovana Turskoj i da je turskom koalicijom protiv Madjarske rukovodio Papa Kliment Sedmi, a u koaliciji su bile: Francuska, Engleska, Poljska, Mleci i svi feudalci koje smo ucili kao hrvatske: hrvatski ban Franjo Bacani, zagrebacki biskup Simun Erdedi i receni Krsto Frankopan, s rodjakom Ivanom Frankopanom. Znaci, Corovic nije spominjao ove cinjenice, pa je to omogucilo strasni falsifikat da su Hrvati bili bedem hriscanske Evrope, a Srbi dotepanci u Krajinu. Vidi se da je hriscanska Evropa (vecinska) dovela Turke na nemacke granice (zrtvujuci Ugarsku), da Nemci ne bi imali snage da osvajaju kolonije – morali su svake godine da se brane od Turaka.
    Dovidjenja, Jarcevic

  4. Ucesnik u raspravi o srpstvu kaze da se za srpsko ime nije znalo zapadno od Drine i Dunava, a da su ga kasnije tamo preneli Srbi iz Srbije, Pravoslavna crkva, itd. Muslimani u BiH su znali da su Srbi. Pogledajte pesmu muslimana – kad su digli bunu protiv centralne turske vlasti(1831):
    “Mi idemo na Kosovo ravno,
    Gde nam stari slavu izgubise,
    Staru napu salvau pradjedovsku.
    I mi cemo na polju Kosovu,
    Il izgubit vjeru i junastvo,
    Ili cemo, ako Alah dade,
    Dusmanina svoga pobjediti,
    I u Bosnu vratiti se slavno”.
    Pre 19. stoleca, Srbin musliman je pevao u Tuzli o srpstvu. Evo, Muhamed Hevaja:
    “Otac jedan, jedna mati,
    Prvo bi nam valja znati,
    Jer cemo se paski klati…”
    Vidite kako je Muhamed, tako davno, predvideo medjusrpske pokolje u Drugom svetskom ratu – po verskoj osnovi.
    A 1821, Turci su udavili Sejida Vehab Ilhamija u Zepci, jer je govorio da je Srbin i ispevao ovaj stih:
    “Turcin nema amela,
    Krivda pravdu zamela…”
    A potomak Sulejman pase Skopljaka, Omer-beg Sulejmanpasic Despotovic je ovako pevao:
    “Iz mog scrca, iz plamenih grdi,
    Iz uzdaha, iz duse, iz snova,
    Tebu Srpstvo, moja sreco draga,
    Leti, evo, laka pjesma ova!…”
    A Srbin Avdo Karabegovic je ovako pevao srpstvu – navodeci da sam svojom imenu dodaje ono “Srbin”:
    “… Tako mi pravde
    Visnjega Boga,
    Tako mi srpskog,
    Imena moga…
    Protivu islama,
    To nista nije,
    Sin Otadzbinu,
    Ljubiti smije”.
    Da je bilo srece da smo u Jugoslaviji ove pesme imali u citankama, ne bi nikome u BiH palo na pamet da razbija drzavu jednog naroda – jednog jezika.
    Dovidjenja, Slobodan.

  5. Pogresno prikazivanje Srba u novijim vekovima je prisutno u komentarima. Dr Slavko Gavrilovic je naveo sacuvano pismo zagrebackog biskupa Vinkovica iz 1639. On predlaze visokom telu Rimokatolicke crkve da se pokatolice Srbi Slavonije, kao sto je to ucinjeno sa Srbima Istre – “koji su doskora bili pravoslavne vere, pa su sad katolici i prestaju da sebe zovu Srbima – pocinju da se zovu Hrvatima”.
    Dalje, nisu Srbi naselili Panoniju seobom (bolje je reci progonom Srba) pod Carnojevicem, jer su starosedeoci Srbi u Panoniji bili u mnogo vecem broju. Austrijski car je hteo da novcem pomogne sve porodice koje su stigle s Carnojevicem, ali ih komisija nije mogla pronaci u “srpskom moru” – od Trsta do Arada. To pise u svojoj knjizi savetnik austrijskog cara Johan fon Bartenstajn. Nasa istoriografija je preuvelicala znacaj ove seobe – da bi prikrila starosedelastvo Srba u Panoniji. Madjari su dosli iz Mongolije – valjda su oni stigli na srpsku zemlju, a ne Srbi na njihovu. Da su Srbi imali nameru da stignu na madjarsku zemlju, morali bi da putuju u Mongoliju.
    Dovidjenja, Slobodan

  6. Слободан Јарчевић:
    ПОДСЕТНИК
    О СРБИМА ИСЛАМСКЕ РЕЛИГИЈЕ

    ********

    СРБИ ПОДЕЉЕНИ ДРЖАВАМА И ВЕРАМА
    У писмима Петра Петровића Његоша, налазе се и она одашиљана скадарском везиру Осман Масхар–паши Скопљаку, ”једноплеменику различита исповеданија… једне крви”. Његош је подсећао Скопљака да су им породице из истог српског завичаја – Скопљакова од Бугојна, а Његошева од Зенице. Осман Масхар–пашу су ове речи, мада је био охол, дотакле. Био је разапет, како то народ каже, између корена своје нације и својих обавеза непријатељској Турској, у чијој државној структури је био великодостојник. Паша, о својим мукама, није оставио писмена трага, али ће се пашин унук Омер–бег Сулејманпашић-Деспотовић, с великом групом младића из угледниих муслиманских породица, крајем деветнаестог столећа, окренути своме роду и најумилније му певати. Омер–бег ће уздизати српску крсну славу, род и српско име, уверен да је доживео срећене дане, о којима је, његовом деди Осману Масхару, писао умни Његош:
    ”Ја бих рад (обавештава и јадикује о тим данима Његош) да сам се мало доцније родио, јер бих видио своју браћу ђе су се себе и својих споменули и ђе јавно пред свијетом казали да су они достојни праунуци и потомци старијех витезова нашег народа”.
    Стихови Омер-бега у песми Лети пјесмо су треперили овом изговореном поруком Његоша и притајеним мислима Османа Масхар-паше:

    ”Желиш видјет љутог лава,
    за слободу што се бори,
    ти полети, пјесмо моја,
    оној малој Црној Гори.

    Под Ловћеном на камену
    Наћеш тамо оног лава,
    Што слободи крчи пута
    Оштрим мачем и гуслама.

    Понеси му поздрав вјерни
    Зарад среће братског гледа,
    Крв нас веже, а не д'јели
    Вјера Христа, Мухамеда”.

    Други велики родољуб међу Србима муслиманима био је Авдо Карабеговић Хасанбегов. Он ће, у ”Босанској вили”, Сарајево, 15. јуна 1898, објавити песму У очи Видова 1898. и у њој ће, пун слутње о могућем будућем братоубилаштву, преклињати да се српски завичаји загрле:

    ”… Еј, Косово тужно и жалосно!
    Склањали се за високе горе
    Јарко сунце сјетно, невесело,
    Да не гледа ђе се браћа боре?

    Да не гледа мачеве крваве
    Ђе брат брату кроз груди пробада,
    Да не гледа срца издајничка
    Ђе паклена злоба, завист влада.

    Да ли чекаш ај, Косово тужно!
    Нове братске борбе и мегдана?
    Да ли чекаш – еј судбино клета –
    Сретнијега туде Видов дана.

    Или чекаш да изглади врјеме
    Црне боре са твојега чела,
    Да на гробљу праотаца својих
    Загрле се браћа превесела.

    Да ли чекаш братско разбојиште,
    Опет бојна труба да затруби?
    Или чекаш – ах злаћани санци –
    Да се Призрен с Авалом пољуби?!

    Овакво одушевљење за ”грљење браће превеселе”, браће хришћана и муслимана, налазимо у прозним и епским делима Срба од 15. столећа. У њима, видимо да су српски државници и војсковође оба исповеданија били разапињани између жеље да обнове царство Немањића и закључка да су се томе, судбоносно, испречиле освајачке силе Азије и Европе. Зато су се колебали и сврставали под један, други или трећи барјак – верујући да је избор врсте барјака Божија воља, или изнуда историјског тренутка – надмоћи државе под крстом или државе под полумесецом. Српску државу су, једнако, сатирали и Турци и Европљани. То је искусио Ђурађ Црнојевић, који је, у намери да очува остатке српске државе у Зети, отпутовао у Млетке и тражио помоћ, а кад је тамо наишао на непријатељско држање, вратио се у Зету и склонио се у Турску. ”Ђурађ се у избеглиштву уверио да је Млетачка Република имала исте циљеве као и Турска – освојити што више српских земаља. Млечани су своје војне експедиције усмеравали према Зети, док је она била у саставу Србије Стефана Лазаревића и сестрића му Ђурђа Бранковића. Користили су сваки турски напад на Србију да би окупирали зетске поседе на морској обали. У ту сврху, дужд је чинио све да Зету ослаби изнутра. Покушавао је да изазове династичке борбе међу Црнојевићима. Против Стефана Црнојевића је подстицао његову браћу и издашно их помагао новцем, робом и оружјем. Забележено је да су Млечићи успели против Стефана дигнути и једно племе с обала Скадарског језера”.
    У оваквом окружењу, Срби су, без обзира на верску припадност, били приморани да служе Турској или некој од европских држава. А те државе су, следећи свеприсутну идеју увећања територије, сурово уклањале препреке на том путу. Ништа им није било свето, као што се то види на овом примеру Млетачке Републике. Она ломи хришћанску Србију, на исти начин како то чини и исламска Турска. Државном интересу се све подређивало. У Турској, и животи султанових синова. Ништа није смело реметити снажење и ширење државе. К том циљу, моћни Сулејман је наредио да му убију сина Мустафу, који је и умно и телесно био испред остале браће по оцу, а извесно време пре тога, убио је и сина Ибрахима. Овако су то забележили историчари:
    ”Цару су разапели чадор, огроман као двор, подељен преградама од свиле на неколико одаја. ‘Био је то октобар 1553, кад је Сулејман позвао сина да га посети. Тако је некад довео на вечеру и миљеника Ибрахима…’ Сав у тешкој златној одећи, више налик на мумију него било кад раније, цар је непомично седео под чадором и кроз завесу, довољно провидну, зурио у другу одају, која је још била празна. У једном тренутку, напољу је завладала тишина, и у одају је, без пратње, ушао Мустафа, његов син, сав у белој одећи, леп као јунак из приче, и зачуђен застао што никог нема у полутамној просторији. А онда је Сулејман видео како из углова искачу мутавци, огромни и црни, и бацају се на Мустафу да га задаве. Док је трајало рвање, султан је приметио да га је син запазио кроз завесу и, зајаукавши да му помогне, последњом снагом збацио са себе џинове. Принцу је тада пришао с леђа дворанин Зал Махмуд-паша, потоњи везир и зет царске куће, и набацио му гајтан око врата. За то време, цар се није ни померио”.
    Кад имамо у виду овакво султаново жртвовање сопственог сина за интерес државе, постаје јасно зашто је Осман Масхар–паша Скопљак био принуђен да не спомиње своје српско порекло у преписци с Његошем. А да је о српству бринуо и говорио у кругу породице и са својим блиским пријатељима – Србима муслиманима, види се у списима његовог унука Омер-бега Сулејманпашића – Деспотовића. Омер-бег је, кад је минула опасност од страшне казне турских власти – крајем деветнаестог столећа, предао Богдану Милановићу Крајишнику родослов Сулејманпашића. Крајишник је то објавио у часопису Голубу, у Сомбору, 1. октобра 1899. године. Родоначелник ове угледне муслиманске породице у Босни био је, нико други, него српски племић, с титулом деспота – Михајло. Прешао је у муслиманску веру у време Мехмеда Другог и узео име Али-паша. Руски конзул у Сарајеву Александар Ф. Гиљфердинг је истраживао порекло Сулејманпашића Скопљака и дошао до податка да им је родоначелник Михајло био Јаблановић. То је племићка породица, за коју неки историчари тврде да су се из ње издвојили Котроманићи.
    Скопљаци су, мада племенитог српског рода, гласили као одани турски државници и војсковође. Били су принуђени на предузећа против српских националних интереса, али је сигурно, да то нису чинили мирне савести. Посебно не у првој половини деветнаестог столећа, кад су муслимани Босне и Херцеговине подигли буну против турске окупације. Вођа српског муслиманског устанка био је Хусеин – бег Градашчевић. Уз њега су пристали чланови многих племићких породица и отворено су позивали Србе муслимане да се освете Турцима за српски пораз на Косову пољу 1389. године. Устаници су кренули с војском из Сарајева према Травнику 1831. године, а супроставила им се турска војска на челу са Сулејманпашићима Скопљацима: Мустај–пашом и Осман–алајбегом. Надомак Травника, две војске су се жестоко потукле. Победила је војска Срба муслимана, а Скопљаци су се спасили бекством у Дувно. Хусеин – бег Градашчевић је војевао против Турака десетак година. Једном приликом је продро у Србију и победио је турску војску и на Косову. Но, 1851. године је турска војска, састављена од Арнаута, на челу с Омер-пашом Латасом (потурченим Србином из Лике) упала у Босну и угушила устанак босанско-херцеговачких Срба муслимана. Без обзира што су присталице капетана Градашчевића биле привржене исламској религији и противиле се султановим реформама о проширењу права хришћанима, њихов покрет је имао српско национално обележје – борбу против окупатора из Азије, ослобађање Босне и Херцеговине и припајање Србији. Ту српску свест код муслиманских устаника, препознао је немачки историчар и писац Леополд Ранке. У књизи Србија и Турска у деветнаестом веку, Ранке ће, на стр. 114, навести да су Срби муслимани певали:

    ”Ми идемо на Косово равно,
    Где нам стари славу изгубише,
    Стару нашу славу прађедовску.
    И ми ћемо на пољу Косову
    Ил’ изгубит вјеру и јунаштво,
    Или ћемо, ако Алах даде,
    Душманина свога побједити,
    И у Босну вратити се славно”.

    Побуна муслимана против турске власти у Босни и Херцеговини под воћством Хусеин-бега Градашчевића (Змаја од Босне) није била усамљена. Против Турака је подигао муслимане Херцеговине Али-паша Сточевић Ризванбеговић 1849. године. Да је његова побуна имала чисто српске побуде, говоре чињенице да је он био велики пријатељ Петра Петровића Његоша и да је на устанак позивао и Србе хришћане – православне и католике. И ову буну, као и ону Градашчевићеву, угушиће Омер-паша Латас.
    За оно време тешког средњевековног наслеђа у Босни и Херцеговини, с необразованим становништвом и без сарадње с националним покретима у европским државама, феудална елита Срба муслимана је наговестила, овим устанцима, своју националну самобитност. То што устанку нису масовније пришли Срби православни и католици, последица је уобичајених српских, међусобних, подела. Не само по религиозним швовима, него и по завичајним, сталешким, династичким, идеолошким – ослањањем једних на Русију, других на Аустрију, трећих на Турску, Млетке, Мађарску, итд.
    Национално штетна, српска склоност ка поделама је била побеђена у Херцеговини 1882. године. Тад су Стојан Ковачевић и Салко Форте подигли против аустријске окупације 150.000 устаника, од којих су половина били муслимани, а половина православни. На челу ове заборављене српске револуције, били су прваци и једне и друге конфесије: Хајдарбег и Ибрахимбег Ченгић, Омер-бег Филиповић, Ибрага Тановић, Бег Танковић и многи други, а од православних: Стојан Ковачевић, Перо Тунгуз, сердар Васо Бува, Јово Самарџић, Лука Дангубић, итд.
    Одсуство српске државне идеологије у Југославији од 1918, условило је да се ова српска ратна и ослободилачка слога муслимана и православних заборави и да се њен дух уклони из свести млађих генерација, једних и других. Утапање српске идеологије у југословенство у двадесетом столећу је кључна грешка српских државника и интелектуалаца и она ће условити страховите међусобне српске покоље у два светска рата и у сепаратистичким ратовима у Југославији од 1990. до 1999. године. А да до тога није требало доћи, показују примери муслиманских првака који су следили тековине муслиманско-православног устанка против Аустрије 1882. године. Најугледнији међу њима, био је Мехмедбег Капетановић-Љубушак. Он је 1887. године написао збирку пословица, песама и анегдота: Народно благо. Ово дело је штампао ћирилицом. Поклонио је своје земљиште код Бихаћа и Санског Моста за подизање православних цркава и парохијалних домова. Његов син Ризабег је пригрлио очево српство – писао је родољубиве песме и штампао их у српској Босанској вили. Да је свест о припадности муслимана српском стаблу било међу народним првацима однеговано пре стварања Југославије, показује муслимнско-православни уговор о уређењу Босне и Херцеговине од 1902. године, којим је покушано спречавање аустријске намере да све дошљаке у Босну и Херцеговину (странце) представи за Хрвате и да српски језик прогласи ”земаљским”, или ”бошњачким”. Зато су Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Алибег Фирдус и Бакирбег Тузлић унели Члан 11:

    ”Народни и службени језик је српски, а писмо ћирилица. Не признаје се право завичајности никоме – ко је дошао с окупацијом или после ње, па ни њиховим потомцима, макар да су у Босни рођени”.

    Овај државни и национални документ је, убрзо, дао резултате – и права је штета што је после 1918. године муслиманско-православна слога занемарена и одрођавање муслимана од српског стабла државно подстицано. Посебно, у Југославији после Другог светског рата. Али, тих првих година двадесетог века, све је наговештавало братство истородних муслимана и православаца. Тако су муслимани основали Српско муслиманско потпорно ђачко друштво и почели да издају часопис Гајрет. Председник Друштва је Мехмедбег Фадилпашић, велепоседник из Сарајева. Уредник Гајрета, од 1907. је Осман Ђикић и часопис руши оквире међусрпске верске подељености. Залаже се за српство и муслимани престају да се зову Турцима, схватајући да припадају српском роду. Осман Ђикић, са Смајом Ћемаловићем, покреће и часопис Самоуправу, 1910. године. Атмосферу српског родољубља међу муслиманима Босне и Херцеговине, крајем 19. и почетком двадесетог столећа, најупечатљивије приказује лепа лирска песма Србина муслимана Аливерић Тузлака, Аманет од ђеда, објављена у Босанској вили, 1898:

    ”У долафу мога ђеда
    с десне стране у претинцу,
    кад још бијах грјешно д'јете
    виђах малу иконицу.

    Прикрадох се да разгледам,
    Каква ли је на њој слика,
    Бјеше сребром опточена
    Слика Ђурђа мученика.

    Ја то онда нисам знао.
    Зазир'о сам од аждаје,
    Ал’ с аждајом ко се бори,
    Осјећ'о сам, јунак да је.

    Само зато, само зато,
    Ја пољубих тог човјека.
    Ђед униђе – ја сезбуних –
    А он рече: ‘Нека, нека!

    Истог Ђурђа, љубили су
    Наши преци ко свечари,
    Па зар да јађунах љубнут’
    Што љубљаху наши стари.

    Ал’ ти н'јеси пољубио
    Само хадер – илијаза,
    И пољупце си пољубио
    Својих рахмет праотаца’.

    Тако ђедо, ал’ он оде
    Већ одавно с овог св'јета,
    А ја чувам иконицу
    Поред других аманета.

    Ал’ ја зато, Алах-икбер,
    Чврсто с држим свог мезхеба,
    А мезхеб ми ништ’ не смета
    Да србујем како треба”.

    Тих година, муслимани Босне и Херцеговине пролазе, пред аустријским властима, као и саплеменици православни. Ибрахим Балта, Херцеговац, постаје чувени четник код војводе Војина Вука Поповића. Погинуо је 1912. године, у борби против Турака. Изет Телалбашић, пред аустријским судом у Бихаћу, изјављује да је Србин, од рођења. Чланови ”Младе Босне” и борци за ослобађање од аустро-угарске окупације су: Ђулага Буковац, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић и други. Др Авдо Хасанбеговић, дугогодишњи председник Гајрета и сенатор, био је у српској војсци у Првом светском рату. Борио се на Добруџи и Солунском фронту. Одликован је ”Карађорђевом звездом”.

    РАНИЈЕ СРПСКО РОДОЉУБЉЕ МУСЛИМАНА
    Српско родољубље код муслимана није новијег датума – не односи се само на 19. и 20. столеће. Остао је писмени траг о Мухамеду Хеваји из Тузле. Он је средином 17. столећа писао песме о Србима хришћанске и муслиманске вере. Пророчки је закључио да ће зло задесити нацију ако се буде делила по религиозном шаву – ако нација заборави да су муслимани и хришћани од једног оца и једне мајке:

    ”Отац један, једна мати,
    Прво би нам ваља знати,
    Јер ћемо се паски клати…”

    Почетком 19. столећа, један од првака муслимана у Мостару, Али-ага Дадић, оснива политички покрет и тражи аутономију Босне и Херцеговине у Турској. Његови следбеници су, подједнако, и муслимани и православни. Ово је било превише за турску власт. Она се уплашила жешћих захтева Срба оба закона у Босни и Херцеговини, који су могли да се поведу за примером Срба у Србији, где је буктао Први српски устанак. Да не би изазвали отворену побуну у БиХ, Турци нису смели да затворе или погубе Али-агу Дадића, него су га, тајно, отровали.
    Да су српски интелектуалци, последња два века, више бриге посвећивали својој нацији, историјска литература би била много богатија и друкчија – сврсисходнија националним интересима. Да су се, рецимо, младе генерације муслимана, у деветнаестом и двадесетом столећу, васпитавале на примеру Синан-паше Сијерчића из Горажда, сигурно је да хрватска пропаганда не би могла да их придобије у оноликом броју – у којем су се прикључили фашистичким јединицама 1941. године. А Синан-паша Сијерчић је, крајем 18. столећа, чинио све да муслиманима укаже на њихову припадност српској нацији. Свакако, у то време, био је то опасан корак за муслимана и високог достојанственика Турске. Но, Синан-паша се није обазирао на опасности. Штитио је православне Србе од разузданих турских зулумћара, најчешће придошлица из осталих крајева Турске. Помагао је обнављање православне цркве близу Горажда – задужбине Херцега Стефана. Синан-паша је неговао успомену на своје православне претке. Имао је писмене записе да су били српски племићи Шијеринићи у средњевековној Босни. Шијеринићи су огранак још познатије племићке породице Лучића. Кад је Синан-паша Сијерчић, као један од команданата у турској војсци, кренуо против српских устаника у Србији, блиским пријатељима је рекао да би желео да Турци буду поражени, па макар и сам главу изгубио. Жеља му је испуњена. Срби су победили на Мишару 1806. године, а Синан-паша Сијерчић је, у тој бици, погинуо.
    Живот је, због српства, изгубио и песник Сејид Вехаб Илхамија из Жепче, јер је, својим стиховима, нападао турску власт. У једној песми је написао:

    ”Турчин нема амела.
    Кривда правду замела…”

    Турци су га затворили у Травнику и удавили 1821. године.

    ЈУГОСЛОВЕНСТВОМ ПРОТИВ СРПСТВА МУСЛИМАНА
    У Југославији је, до 1941. године, чињено све да се негује југословенство, а не српство, па је то омогућило да се велики број муслимана, према упутствима из фашистичке Немачке и Независне Државе Хрватске, придобије за антисрпско деловање. Муслиманска омладина је регрутована у хрватску фашистичку војску (усташе и домобране), по замисли др Џафера Куленовића, који је између два светска рата већ неговао међу муслиманима југословенство, уместо српства. Он је, 1941. године, прихватио хрватство и постао Павелићев доглавник. (До рата је био руководилац Југословенске муслиманске организације, у којој се, полако, гасило српство, неговало југословенство и припремао савез с фашистима). Но, српска свест код многих муслимана је била непоколебљива у том страшном Другом светском рату. То показује и пример судије из Мостара Мује Пашића. Кад су хрватски војници (усташе) тражили од Срба да предају своју имовину хрватским властима, Мујо Пашић је дотерао бицикло и рекао:

    ”Ја нијесам човјек берзе и спекулације. Стари су ми били Срби, српски мислили и осјећали – и кад је свањивало и смркавало, како за вријеме Југославије, тако и под Турском и Аустријом. И ја не могу ништа друго бити. Ваше наређење односи се и на мене и ево вам бицикло”.

    Да је било среће, ова реченица би красила школске књиге Југославије и данашње Србије. Али, није само овај херојски поступак Мује Пашића предат забораву, вољом комунистичких вођа Југославије и немаром четничких хроничара и мемоариста. Мало ко зна да је Мујо Пашић, заједно с Фехимом Мускадићем, др Исметом Поповцем и другим муслиманским првацима, био четири године у четничким јединицама, под командом Драгослава Драже Михаиловића. У Невесињској и Мостарској четничкој бригади, било је постројено 5.000 (пет хиљада) четника муслимана. Неопростиво је овакве догађаје препустити забораву, јер су последице историјског заборава штетне за нацију. Уклањањем чињенице о масовном учешћу муслимана у четничким јединицама, створен је нови јаз међу Србима – опет, по верском шаву. Јер, да се то није прикривало, онда би се четничким покретом, ако је био национално оправдан, поносили и православни и муслимани, а ако је био национално штетан, онда би и православни и муслимани, равноправно, извлачили поуке за будућност.
    Можемо закључити да је српски национални опрез био одсутан у Југославији, па је четнички покрет приказиван у литератури као антимуслимански – једнако као и антикомунистички. Податак о четницима муслиманима је објављен, можда Божијом промисли, у новинама Срба у Чикагу – ”Братство”, мајски број 1954. године. Аутор је био инжињер Владимир Зечевић, командант батаљона у Невесињској бригади и ратни друг Мује Пашића, Фехима Мускадића и др Исмета Поповца.

    СРБИ МУСЛИМАНИ О СРПСТВУ – ПОТОМСТВУ
    (песме с краја 19. и почетка 20. столећа)

    Омер Скопљаковић:

    Ж Е Љ А
    … Душмане мрзи, а Српство љуби,
    Тако ми сине ти био жив,
    Пане ли бабо у борби љутој,
    Освет’ га сине, соколе сив…

    Србин Авдо Карабеговић:

    ОХ, ТА ЉУБИМ ТЕ…
    … Тако ми правде
    Вишњега Бога
    Тако ми српског
    Имена мога…
    Противу ислама,
    То ништа није,
    Син Отаџбину,
    Љубити смије.

    Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић:

    СРПСТВУ
    Из мог срца, из пламених груди,
    Из уздаха, из душе, из снова,
    Теби Српство, моја срећо драга,
    Лети, ево, лака пјесма ова!…

    Суза чиста; суза душе моје,
    Суза, што ме милом братству веже,
    Суза вјернаљубави и крви,
    Теби, Српство, што ме вјечно стеже!

    Аливерић Тузлак:

    ЗНАМ ЈЕ ШТА САМ
    … Ево пјесме, није вјешта
    Ал’ за својим лети јатом.
    Немојте ме више вр'јеђат’
    Зовите ме Србом, братом!

    Нуридин Ибнул-Хаџер:

    ПЈЕСМИ
    Уздижи се, пјесмо моја,
    Из пламених, српских груди,
    Смјело лети кроз крајеве,
    Ђе год сл'јепи гуслар гуди!

    Уз гусала гласе миле,
    Ђегод чујеш да се поје,
    Ту слободно спусти крила,
    Ту ћеш наћи браће моје…

    Ал’ међ'њима ако видиш,
    Ко те кривим оком гледи,
    Тог се клони! Изрод то је,
    Тому демон стопе сл'једи.

    Уздижи се пјемо моја,
    Из пламених, српских груди,
    Смјело лети кроз крајеве,
    Ђе год сл'јепи гуслар гуди…

    Аливерић Тузлак:
    (песма против аустријске одлуке да се српски језик зове ”земаљски” – касније и ”бошњачки”)

    СРПСКИ ЈЕЗИК
    Српски језик, рајски језик –
    Не што њиме збори раја,
    Већ за то, што у себи
    Све милине звука спаја.

    Српски језик, рајски језик –
    Знаш како с’ у души хори,
    Кад нам мајка, кад нам сестра,
    Кад нам љуба њиме збори.

    Српски језик, рајски језик –
    Знаш како нас он потреса,
    Кад нам гуслар њиме пјева,
    Те нас диже у небеса.

    Српски језик, рајски језик –
    Ране вида, л'јечи боле,
    Знаш како нам души прија
    Кад нас, старци њим соколе.

    Српски језик, рајски језик –
    За то велим, што да кријем:
    Сваки онај Богу гр'јеши,
    Ко га зове земаљскијем.

    Овако величанствене стихове српском језику, вероватно, није могуће пронаћи у делима других српских књижевника – православне или римокатоличке вере.
    Да је ова песма треперила у уџбеницима Југославије, била би кадра да сузбије лудило у филолошкој науци, у којој се, ненаучно, српски језик прозва и ”српскохрватским” и ”хрватскосрпским”, и ”хрватским”, и ”бошњачким”, и ”босанским”, и ”црногорским”… А да су негована и друга (из литературе уклањана) дела Срба муслимана и Срба католика, не само да се српски језик не би оволико пута преименовао, него се ни Срби не би осипали и градили нове нације – хрватску, муслиманску, бошњачку, црногорску… Не би се ни отуђени делови српског народа тако лако поводили за интересима великих сила и кидисали на саплеменике верне својој нацији и својој држави – не би онако сулудо, да то подвучемо, разбијали своју државу у ратовима од 1990. до 1999. године. Разбијали су је у име глобалиста из САД и Западне Европе, а из тих држава (од крсташких ратова, преко колонијалног истребљења народа на расној основи, до концентрационих логора смрти у Другом светском рату) никад ништа добро није стизало другим народима и другим државама. Као што су сакривана родољубива књижевна дела Срба муслимна, тако је у Другој Југославији било забрањено читати дела Светог Владике Николаја Велимировића. Он ће, пре грозног Другог светског рата, наслутити шта Европа значи у светским размерама, па ће, 9. јануара 1920, на Краљевском колеџу у Лондону, изговорити:

    ”Европа је помрачила извор светлости, изгубила прави пут и постала несигуран водич човечанства у будућност”.

    Овакве Европе (и Америке), били су свесни и многи Срби муслимани у време сепаратистичких ратова у Југославији. Сврставали су се у војне редове православних Срба, надајући се да ће се сачувати заједничка држава истородног народа – подељеног на три конфесије. Многи су, кад је крвопролиће досегло забрињавајуће размере, схватили да се муслимани, православни и католици никад нису међусобно крвили на српској земљи, док то нису организовале велике силе Европе и Азије. Тога ће, наредних година, бити свесни и они, у све три конфесије, који још мисле да смо једни другима узрок сваког зла у прошлости – и да ћемо то бити и у будућности.
    Да бисмо ове слутње одагнали, морали би државници и интелектуалци и муслимана, и православних, и католика вратити у уџбенике и литературу ове сакривене песме Срба муслимана и многа друга сакривена дела – родољубивих порука. А из литературе, треба да избаце све оно што води у заблуду. И тако присутан фалсификат о пореклу муслимана – већина аутора пише да су Турци исламизовали Словене у српским земљама. Каква наивна подвала, а опстаје. Једноставно, Турци нису могли у српским земљама исламизирати: Русе, Чехе, Словенце, Бугаре, Белорусе, Пољаке… Могли су само Србе. А Хрвате су исламизирали само у Загорју, тамо где су повремено продирали и краће се задржавали. Хрвати никад нису живели на простору где се говори српски језик – о којем тако чаробно пева Србин муслиман – Аливерић Тузлак. А кад се буде знало све о српском језику, лако ће се пронаћи и историјска документа о томе да су Турци, у 15. и 16. столећу, из Далмације и Крајине прогнали Србе, а не Хрвате, како то пише у уџбеницима претходне две Југославије.
    Истина ће освестити и ујединити Србе сва три закона – европски интелектуалци 19. столећа су говорили о Србима три закона, а не само Вук Караџић, како то кривотворе многи српски противници. Има добрих знакова за опште српско освешћење. Поред наведених примера Срба муслимана у војсци генерала Младића, треба одати велико признање уметнику светског гласа Емиру Кустурици. Обавестио је да је Србин и подигао је српску православну цркву – настављајући родољубиво дело Синан-паше Сијерчића.
    А да Синан-паша Сијерчић није усамљен у истицању свог српства у 18. и 19. столећу, видећемо у делу књижевника Јове Бајиће, којег овде често спомињемо. Он сведочи да су муслимани Херцеговине, Босне, Црне Горе, Рашке, Метохије и Косова на служби у Цариграду, у 19. столећу, испољавали своју припадност српској нацији. То су: пљеваљски муфтија Шемсекадић, Ибрахим ефендија Ђумушић, Шахипашић из Бање Луке, Мехмед Али-паша Ризванбеговић, Осман Мазхар-паша Ченгић, Халид-бег Ресулбеговић, Мехмед-бег Јајчанин, Бећир-ага Бихорац, Омер-ага Плава, Зећир-ага Никшић, Емин-ага Травничанин, Али Фехми ефендија Шабић, Али Шефкет ефендија Алићехајић, Мехмед Диздаревић из Љубиња, С. Трто из Доњег Факуфа, Алићехајић из Травника, Адем Бркић из Мостара, М. Фочо из Сарајева, М. Скопљак из Бугојна, итд.

    За бољу будућност целокупног српског народа, нека живи порука песника Омер-бега Сулејманпашића – Деспотовића. Грех је, и пред Богом и пред Алахом, огрешити се о њу. Погледајмо:

    УСТАЈТЕ БРАЋО!
    Тешка је мука робоват, браћо,
    На лицу ропски носити срам,
    Устајмо, браћо, на борбу свету
    Душанов треба поновит’ храм…

    … Ој, Србе, брате, пружи ми руку,
    Признај ми, драги, да сам ти брат!
    Заједно ко два хајдемо лава
    Прот’ црног врага водити рат!

    … Спасите дјецу, спасите народ,
    Даће нам помоћ и драги Бог!
    Јер Алах драги увијек чува
    И штити роба правога свог!

    А његова песма Жеља је таквог кова да бисмо грешни били ако је не бисмо унели у штиво ове родољубиве намене:

    ЖЕЉА
    Кроз српски свијет, кроз свијет цио
    Свакога брата поздрави мог,
    Та сви смо синци једнога дома,
    Поштена српског сви дома свог.

    Нек иста мисо грије нам груди,
    Кад иста боља таре нам врат,
    Поштена жеља у Српству милом
    Да смо сви сваком: ко брату брат.

  7. Слободан Јарчевић. ПОДСЕТНИК О СРБИМА КАТОЛИЦИМА *** КРИВОТВОРЕЊЕ О ”ХРВАТСКОМ ДРЖАВНОМ ПРАВУ” У другој половини двадесетог столећа, нико није могао забележити српску породицу у римокатоличкој вери. Да ли је могуће да Ватикан, од 1054. године до данас, није придобио вернике из српске нације? Наука би се морала позабавити овим феноменом. Зато што је историја Јужних Словена била све осим науке. Римокатоличка црква и Аустријска Царевин, из стратешких интереса, фалсификовале су српску прошлост, а измишљале хрватску. Таквим прегнућима, брисао се траг о Србима католицима. Постепено су припремани за прелазак у хрватску нацију, јер је тумачено да је главно обележје Хрвата римокатоличка вера. Уз то, планирано је да се средњевековној Хрватској припишу непостојеће одлике, како би похрваћени Срби католици имали што убедљивије разлоге да се вежу за државу наводне славне прошлости и вештачки обогаћене културне баштине. Једна од тих измишљених државних одлика је да су Хрвати, пошто су их Угри (Мађари) покорили 1097, успели (тако то пише у историјским уџбеницима) да у структуру угарске државе уграде ”хрватско државно право”. (То је тако бесмислено, као што би било бесмислено кад би Срби тврдили да су, после Косовског боја и накнадног турског покоравања Србије, Срби унели у структуру Турске ”српско државно право”). Дрскост историчара у Аустроугарској, и у Југославији после 1918, прекорачила је све границе научности. Југословенски историчари су, по угледу на аустријске, унели у историјску литературу да је Угарска, после 1097 – кад је покорила Хрватску, постала Угарско-хрватско Краљевство. Ако бисмо желели да видимо бесмислицу и овог навода (ту бесмислицу мађарски историчари одбацују), замислимо да се Турска, после Косовског боја, прогласи за Турско-српску Царевину?! Фалсификат о ”хрватском државном праву” из Средњег века је био темељ аустријским плановима да српске земље буду обележене за хрватске. Тиме су се сузбијале српске државотворне замисли на српским земљама у деветнаестом столећу. Поручено је Србима да им се ”научно” ускраћује право на историјске и националне земље. Оваква аустријска политика ће (помагана из Турске, Британије, Француске и Немачке – то се види у садржају одлука Берлинског конгреса 1878) условити, у двадесетом столећу, успостављање неприродне хрватска државе – најблаже речено. Већ од Бановине Хрватске у Краљевини Југославији, преокупација хрватских државника ће бити покољ – до истребљења – српског православног становништва. Других (стратешких) опредељења, они нису имали. Оваква државна доктрина Хрватске се мора изучити, јер Хрватска је (као држава) феномен, незабележен у свету. Мада је њеним творцима (европским силама и Ватикану) било јасно да су Срби победници у ратовима деветнаестог и двадесетог столећа, а да су се Хрвати затицали само у војним редовима поражених, све је чињено да се зачеци хрватске државе простру преко српских земаља, да се Срби католици асимилују у Хрвате, а затечени православни Срби, истребе, покатоличе или прогнају. *** На српску несрећу, велики број значајних српских државника и интелектуалаца ће чинити све да се овакав прохрватски, а противсрпски, програм оствари, јер су веровали да ће, тако, ојачати Југославију. Веровали су, од 1918, да ће, даровањем Хрватима дела српске историје, културе, језика и територија начинити од Хрвата поборнике заједничке државе. Прећуткивали су историјске фалсификате, писане у Загребу – по ранијем програму Аустрије и Аустроугарске, уз свесрдну помоћ Ватикана. Др Васо Чубриловић је један од водећих српских историчара, али и један од оних који је хрватским повјесничарима омогућио да у обе Југославије нагомилавају ”чињенице” о некаквом ”Угарско-хрватском Краљевству”, а оно је било само Угарско Краљевство. Помажући хрватске историографе, др Чубриловић ће хладнокрвно писати у својим радовима: ”Угарско-хрватско Краљевство”. Кривотворења хрватских повјесничари разоткрио је Хуго Рот. Уочио је да су то чинили безбрижно, јер су знали да их у Југославији нико неће надзирати. Преправили су географску политичку карту Европе од 1278. до 1389 – из Тајмсовог атласа. Тамо где је у оригиналу и немачком преводу писало: Угарско Краљевство, Хрвати су то избрисали и уписали: Угарско-хрватско Краљевство. Тако преправљену карту су штампали: ”Графички завод” у Загребу и ”Цанкаријева заложба” у Љубљани, 1986. године. Хрватској се, видимо, у Југославији придавао, неправедно, велики историјски значај. Зато ће др Васо Чубриловић да пише о независној Хрватској и у 12. столећу – сто година пошто ју је Угарска покорила. У књизи Политичка прошлост Хрвата, на страницима 23. и 24, кад описује сукобе Угарске и Византије на Јадрану 1180. године, ставља Хрватску у исту раван са Србијом Стевана Немање: Босна се од половине 12. века све више развија и јача на рачун Хрватске и Србије. Наравно, Босна је могла да се шири само на рачун Угарске и Србије – да сад занемаримо недоумицу о томе да ли је Босна била посебна држава, или провинција у Србији, како мисле неки истраживачи данас. Али, Босна се није могла ширити на рачун Хрватске, јер је Хрватска окупирана од Угарске 1097. Но, Југославија је подносила оваква кривотворења, па аутори, попут др Чубриловића, нису морали да се брину. Кад је реч о делима др Чубриловића, уочава се и његово намицање српског Срема у границе средњевековне Хрватске, кад те Хрватске, како рекосмо (у 12. столећу) нема на политичкој карти Европе. Пише да слаби византијска власт у ”хрватским земљама”, а онда наводи да Угарска користи то слабљење и осваја Срем и Београд, чиме се, каже др Чубриловић, ”повраћа Хрватска”. Нема другог, него су у следећој реченици, по др Чубриловићу, Срем и Београд у Хрватској: Али, после Манојлове смрти 1180. године, брзо је пропала византијска премоћ и у хрватским земљама. Угарска за време Беле II (III) прелази у напад, осваја Срем са Београдом, повраћа Хрватску, подвргава своме протекторату Босну и меша се у унутрашње ствари Немањића Србије. Невероватно! А у питању је рат Угарске против Византије и угарске несугласице са Србијом, сто година после нестанка хрватске државе – 1097. године. Али, др Чубриловић ”одржава” ту Хрватску. Час у границама Византије, час у угарским – само да би се оставио утисак о неуништивом средњевековном ”хрватском државном праву”. Др Чубриловић, и следећим освртом, придаје важност хрватској средњевековној државности. Сад, ту државност истиче и титулом ”угарско-хрватских краљева”: Уништавањем богумилске јереси, која се у ово доба уврежила у Босни, био је главни разлог угарско-хрватским краљевима за читав низ ртних похода у току следећих векова противу ње. Пише да су владари Угарске ”угарско-хрватски”, чиме даје, опет, наговештај о непостојећем ”хрватском државном праву”. Преузима став хрватске историје – да је Хрватска добровољно ушла у Угарску 1102, мада је Угарска покорила Хрватску 1097. године и Угарској није падало на памет да преговара с пораженом Хрватском. Др Чубриловић се и више огрешио о историјску истину. Он је Павла Шубића, угарског великаша, прогласио хрватским – као кад би Мехмед пашу Соколовића неко прогласио српским пашом и српским државником. Описујући грађански рат у Угарској, др Чубриловић обавештава да је угарска централна власт ослабила, па је, како каже, Шубић независно владао својим (хрватским) земљама! Подилажење ”хрватском државном праву” толико је присутно у овој Чубриловићевој књизи, да читамо и то да је Шубић проширио хрватску власт и на босанску државу почетком четрнаестог столећа – више од 200 година по паду Хрватске под Угарску! *** Прећутали су српски прваци и интелектуалци и преузимање српског језика од стране Хрвата и прећутали су његово преименовање у ”српскохрватски”, па ”хрватскосрпски”, па ”стандардни хрватски језик”, па, на крају, у ”хрватски језик”. Прећутали су српски филолози и државници и чињеницу да су Хрвати једини народ који је одбацио свој национални језик и не користи га од почетка двадесетог столећа. Да би се та чињеница прикрила, хрватски језик је проглашен ”кајкавским дијалектом” – јер је у филологији било уобичајено да се један од дијалеката у језику европских народа изабере за књижевни, а други се одбацују. Зато је хрватски језик проглашен ”кајкавским дијалектом” – да би се могао одбацити, па да би се за књижевни узео српски језик. У ту сврху, српски језик је проглашен ”штокавским дијалектом”, а тај фалсификат је допуњен ”објашњењем” да је у питању дијалект којим говоре Хрвати – истоветно као што га говоре и Срби. Да закључимо. Јужнословенска филологија је, ненаучно, два језика (српски и хрватски) проглсила дијалектима да би (по европским филолошким стандардима) један могла да изабере за књижевни језик (српски), а други да одбаци (хрватски). Тако су хрватски филолози одбацили целовити хрватски језик! Да нам хрватски филолози не би рекли да није тачно да се под именом ”кајкавског дијалекта” крије хрватски језик (јер они и данас не одустају од погрешног назива за свој језик – ”кајкавски дијалект”), ослонићемо се на сведочење највећег хрватског књижевника Мирослава Крлежу. Он је овако жалио за својим хрватским језиком: За вољу политичког и културног јединства, због далековидне утилитаристичке перспективе братства с осталим народима – од Истре до Босне, од Крањске до Србије, до Македоније и до Бугарске, одрећи се своје властите књижевне прошлости и традиције, свога језика и свога имена, била је то смионост самозатајна, коју је могао да надахне само безазлени иделизам без икаквих скривених мисли и комбинација. Мирослав Крлежа је одлично знао да је српски језик у Хрватској преузет за књижевни, да би се помоћу њега Срби римокатолици превели у хрватску нацију, па његово објашњење да је то учињено ”без икаквих скривених мисли и комбинација” неће, убудуће, нико узимати у обзир. Језик је, поред римокатоличке вере, био најмоћнија полуга у превођењу Срба римокатолика у Хрвате. И зато што се тиме обезбеђивао утисак да се ”хрватско државно право” ослања на државна документа и књижевност на ”хрватском језику” – мада су та документа и та књижевност писани српским језиком. Али, у Југославији, од 1918, српски језик се звао и хрватским, па онда није било тешко рећи да су и та српска средњевековна документа и та српска средњевековна књижевност писана на ”хрватском језику”. Ово се нарочито односи на документа и књижевност српског Дубровника, у којем се никад није говорило и писало на ”кајкавском дијалекту” – хрватском језику. *** Измишљеним ”хрватским државним правом” су југословенски историчари прекривали српске етничке територије: Дубровник, Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Славонију, Срем, Барању. На тим територијама су живели и Срби православни, и Срби католици, и Срби унијати – сви су говорили српским језиком – никад хрватским. Узећемо за пример становништво средњевековне Барање и видети да, осим Срба, тамо нема другог народа. А Барања је тада била много пространије од данашње. У 15, 16, 17. и 18. столећу су у њој Срби. О томе пише истраживач Стеван Михалџић. Налази да је Барања у Угарској имала локалну самоуправу и административни и верски центар у Стоном Београду на Балатону – Блатном језеру. Бележи да је већ тада било Срба римокатоличке вере, али је већина Барањаца била у православљу. Понекад је вођа или деспот у Барањи био и католик (као Јован Бериславић), али је народ радије прихватао православне прваке. Ево записа Стевана Михалџића о Барањи и њеном српском становништву. Овде се види рани рад Римокатоличке цркве и државних органа Угарске на отуђењу Срба католика од Срба православних. Отуђење католика од православних саплеменика, зачето у 16. столећу, претвориће се у најострашћеније непријатељство у Другом светском рату, на територији нацистичке Независне Државе Хрвтске. Овако се оно испољавало пре 500 година: Јован Бериславић, као од краља признат деспот српски, могао је потписивати, као барон државни, државне уговоре (као напр. 1505. године закон, по којем се са престола угарског искључују странци), јер је на то био овлаштен краљем, али у народу је важио као деспот Стеван Штиљановић, као сродник Бранковића, као заповедник шајкаша и као вођа велике бандерије! Православни део народа сматрао је као своје владаре деспоте, а католички део народа, као да се није за то достојанство ни одушевљавао. Кад је реч о турском продору у Угарску, пре и после Мохачке битке – 1526, српски деспоти и племићи, са својим народом, били су на свим бојиштима против Турака. Нису се одметали од врховне угарске власти, а одметали су се угарски племићи, које у хрватској историјској литературу убрајају у хрватско племство: Иван и Крсто Франкопан. Ово истичемо да бисмо скренули пажњу на чињеницу колико су окоштале у нашој свести историјске неистине о некаквом сталном хрватском отпору турској војсци и турској (источњачкој) култури. Као и двојица Франкопана, турске победе у Панонији, омогућио је и угарски обласни господар, чија титула је гласила – хрватски бан. Кад је, после Мохачке битке, Аустрија покушавала да ублажи њене последице и да протера Турке из Угарске, хрватски бан није желео да помогне Бечу. Претио је да ће прећи на турску страну – признавањем султановог вазала у Угарској Јована Запољу за господара Угарске. Аустријски двор је издвајао новац и плаћао хрватском бану да то не учини. Међутим, најмоћнији племићи у Хрватској су, не овако прикривено, него отворено помагали турска освајања и ступили су у савез са Турском! Турски вазал Крсто Франкопан постављен је од Јована Запоље (вазала и претендента на угарски престо Сулејмана Величанственог) за бана Славоније и Хрватске и он је одмах трупе под својом командом укључио у борбени поредак турске и Запољине војске! Тако је хрватска обласна управа постала члан турске коалиције у Европи, на чијем челу су биле Француска и Енглеска. Турску коалицију је подржао и католички бискуп у Загребу (по упутству Папе Климента Седмог). Погледајмо записе из 16. столећа о том европском груписању на страну Турске – против угарског краља и Аустрије, уз признавање турског вазала у Угарској, Јована Запоље, коме су пришли хрватски бан Фрањо Баћани, загребачки бискуп Шимун Ердеди и двојица Франкопана, Крсто и Иван: Јован Запоља се осетио надмоћним и због подршке лиге европских држава, коју је у Коњаку, окупивши хабсбуршке непријатеље, образовао Франсоа Први. Као сувереног владара, Запољу су, поред Француске, одмах признали папа Климент Седми, Млетачка Република и Хенри Осми, енглески краљ. Настојећи, непрекидно, да против Хабсбурга подстакне земље источне Европе, у првом реду Угарску и Пољску, а ускоро и Османско Царство, Франсоа Први је крајем фебруара 1527, упутио у Будим свог поверљивог агента Ринкона… Саставши се у граду Цетину, 1. јануара 1527, хрватски сталежи су установили да је избор у Пожуну обављен по законима Угарског Краљевства. Тиме је Фердинанд Хабсбуршки постао и хрватски краљ, па су му сталежи положили заклетву дужне верности поклонства. Сабору није присуствовао бан Фрањо Баћањи, који се склањао да не би морао пристати ни уз коју странку. Међу угледницима није било ни кнеза Крсте Франкопана и загребачког бискупа Шимуна Ердедија, који су приступили Јовану Запољи… Крсто Франкопан се сместа упутио Јовану Запољи и поклонио му се као свом краљу и господару, а овај га је, обрадован, именовано за бана Хрватске и Славоније. Од часа кад се определио, Крсто Франкопан није одлагао оружје. Рат између Запоље и Фердинанда почео је, у ствари, његовим заседама, нападима на војску ‘немачке странке’ и притиском на поједине племиће и градове да се приволе његовом краљу – Јовану Запољи… Фрањо Баћањи, хрватски бан, који је, мада невољно, приступио Фердинанду, сагласно одлуци сабора у Цетину, запретио је да ће се измирити с Крстом Франкопаном и ‘већ сутра прећи Запољи’, ако му се, истог дана кад је поднео захтев, не исплати за службу уговорена сума. Краљица Марија се ове претње толико уплашила ‘да је од пожунских грађана узајмила пет хиљада дуката и тако бана, бар за неко време, намирила\'… Јован Запоља је у марту 1527, сазвао сабор у Будиму и тиме се обрео на врхунцу моћи и славе. На окупу се нашло девет бискупа, три препозита, осам државних и дворских достојанствнеика, тринаест барона, осам жупана и по два заступника племства из готово свих жупанија. КРИВОТВОРЕЊА О РИМОКАТОЛИЧКОЈ ГРАНИЦИ НА ДРИНИ Рим се издвојио из Хришћанске цркве 1054. године. Пре тога, није имао никакве надлежности над црквама на источној обали Јадрана, јер је то била интересна сфера Византије. У ту сферу, свакако, улазила је и Хрватска из 11. столећа, без обзира да ли је она била независна, или не, у односу на централну власт у Србији (српско-хрватске везе из тог времена су неутврђене – по др Николи Жутићу и др Јовану И. Деретићу). Видећемо да је и становништво Истре било у православној религији у првој половини 17. столећа. Значи, нема никаквих потврда да је, икад, Дрина била граница православља и римокатоличанства, како је то кривотворено у историјској литератури у Југославији после 1918. године. Треба признати да је Рим, с времена на време, придобијао српске племиће да прихвате верску надлежност Рима у својим областима (Стефан Првовенчани и Вукан Немањић), али тај корак није знатније ширио католичанство. Тога неће бити ни у Хрватској, јер су њени свештеници, докле год је постојала средњевековна Хрватска, носили браде, женили се и одбијали да признају Рим и да проповедају на латинском језику. Хрвати ће прелазити на римокатоличанство кад им државу покоре Угри (Мађари) 1097. године. Др Васо Чубриловић је један од српских интелектуалаца, како смо већ навели, који је нападно користио фалсификате о Хрватима на српским средњевековним земљама. Овог пута, др Чубриловић је то чинио неуверљиво, али то ништа није сметало, јер српски државници и интелектуалци нису ни трагали за нелогичношћу у његовим делима. (Нажалост, та је нелогичност у наукама, са српске стране, подстицана и самоиницијативно негована). У Чубриловићевим делима, као и у делима других српских историчара, све је збркано – две супротне тврдње на истој страници. Он, на више места, сведочи о византијском црквеном утицају у Далмацији, а онда пише да је у Далмацији црквени живот уређен по ватиканским обрасцима. Овакво писање је било у духу с тврдњама хрватских историчара и државника да су се Хрвати, још тада – у 11. столећу, ”укључили у западноевропску цивилизацију”. А то укључивање је подразумевало исповедање римокатоличке вере. Др Чубриловић, Хрватску тог времена, приказује више него збркано. Наводи да се у Далмацији примењују православни обреди, али да су то неприкладне појаве у Римокатоличкој цркви?! Уверимо се да је то била чиста православна вера у Далмацији у 11. столећу: У Сплиту се састао нови сабор да спроведе одлуке римског латеранског синода 1059. године.Требало је и католичку цркву у Хрватској очистити од разних источних обичаја: женидба свештенства, словенска служба, ношење браде и дуге косе, посвећивање свештеника без знања латинског језика, итд. Само 36 година после овог Сабора, Хрватску ће покорити Угарска, па нема места тврдњама хрватских учењака да је средњевековна хрватска држава била укључена у токове западноевропске цивилизације – ако је томе мерило исповедање римокатоличке вере. Њихови свештеници, ето, нису знали латински, женили су се и обрасли у дугу косу и браду. Према томе, Хрвати су се приближили западној цивилизацији као поданци Угарске, којој треба да захвале за своју римокатоличку прошлост. Стицајем спољнополитичких околности, хрватски краљеви ће пристати да се приклоне римокатоличким обредима на латинском језику, али ће становништво Хрватске устати у одбрану православне вере. Нижи племићи, ниже свештенство и народ Далмације остали су верни православљу. То је довело до дубоких подела између владајуће елите и народа. Узрок је био и Сабор бискупа у Сплиту, јер су га Крешимир Четврти и наследници подржавали. Покушавали су (мимо воље верника) да спроведу његове одлуке. Овако то објашњава др Чубриловић: Иако је папа одобрио одлуке Сплитског сабора, ипак их је у Хрватској било врло тешко спровести. Кад су саопштене свештенству и народу, изазвале су велико узбуђење. Забрана словенске службе по црквама, присиљавање свештенства да се раздваја од породица и све већи утицај латинских бискупа, изазвао је отпор у народу. Ниже свештенство, ниже племство и народ били су против реформа Сплитског сабора, краљ, високо племство и свештенство су их помагали. Борба између наорода и латинске странке почела је још за живота Крешимировог и биће главни узрок неслози и нередима међу Хрватима, па и пропасти хрватске државе 1102. године… Краљева послушност према папској курији и отворено помагање латинског света, изазивало је незадовољство у хрватском народу. Ми немамо података шта се у то време све одигравало у Хрватској, али убиство Димитрија Звонимира на Сабору на Книнском пољу 1.089. најбоље показује докле су се тамо биле распалиле страсти међу странкама. Ако је исповедање римокатоличке вере једног народа неоспорно сведочанство о уласку тог народа у круг културних народа Европе, онда видимо да то становници Хрватске нису могли чинити 1089. године. Тада су били православни верници – и то жестоки. Убили су и хрватског краља, заговорника Рима. Да поновимо, ушли су у тај круг (да занемаримо чињеницу да ли је Запад, тада, био културнији или не од Истока) тек пошто их је тамо увела Угарска – која их је покорила 1.097 – осам година после убиства Димитрија Звонимира на Книнском пољу. РИМОКАТОЛИЦИ ПИШУ ДА СУ СРБИ Кад је Вук Караџић изабрао херцеговачку варијанту српског језика за књижевни, у овој српској покрајини није се знало за Хрвате. Тамошњи римокатолици, као и они у Босни и многи у Далмацији и Дубровнику, знали су да су Срби. Чак су и римокатолички свештеници из ових крајева себе препознавали као Србе. Међу њима су и умни Дубровчани: дум Иван Стојановић (1826-1900), каноник и декан Дубровачке столне цркве и дум Јаков Групковић. Дум Иван Стојановић је написао у српском листу “Дубровник”: Србин си по роду и по обичајима; у српству ти је једини спас; вјера ти, ни најмање, не пријечи да будеш Срби. Дум Јаков Групковић је забележио велику истину о покушају да се похрвате Срби католици у Далмацији, Крајини и Босни и Херцеговини и да постану оружје у рукама Аустрије. Указао је да се за то залаже и један од хрватских политичара у Загребу – Јосип Франк: Ех, по Франку, хрватство је кљусе на којем Швабо по Босни шета. О знаменитим Србима католицима Дубровника и осталих места Далмације, оставио нам је податке и Лујо Бакотић, у књизи Срби у Далмацији, Београд, “Аполон ко”, 1991: Медо Пуцић, Матија Бан, др Игњат Бакотић, др Влахо Матијевић, проф. Нико Матијевић, С. Кастрапели, Марко и Мирко Кастрапели, др Антун Пуљези, Антун Фабрис, др Ловро Павловић, Перо Будмани, Јосо Михаљевић, Винкентије Бутијер, Јово Метличић, Казимир Лукетић, Јово Матичић, Иво Ћипико, Анте Монти и други. Најбоље сведочанство о “хрватском херцеговачком језику”, оставио нам је римокатолички свештеник, Србин, дум Иво Рајич, својим протестним писмом “Матици хрватској”, која је његове прикупљене српске песме, прогласила ”хрватским народним пјесмама”, а српски језик хрватским: На знање ‘Матици хрватској’, из Херцеговине, Требињe, у Јулију 1896. Кад сам ја потписани био године 1884, гимназијалац у Дубровачком сјеменишту, имао сам професором Српског језика (у школи се звао Српско-хрватски) дум Балда Главића, сада, чини ми се, пароха на Шипану. Мене је велечасни дум Балдо Главић свјетовао, е би било лијепо да покупим у Херцеговини неколико народнијех пјесама, што се уз гусле ките – па да те пјесме дум Балду донесем, јер да он има још таковијех пјесама, што је, и он исти, сабрао из народа. Ја сам се био одазвао своме професору и преко празника школске године у свом родном мјесту, у Драчеву, искупио лијепих Српскијех пјесама. То сам предао дум Балду Главићу, дошавши у Дубровник, почетком школске године, а то је било 1884. Изјављујем како мени дум Главић Балдо није казао никада како ће се те пјесме једном звати ‘хрвацке’ – јер, да би ја то био знао, не би их, доиста, дао да се тако називају. Што велечасни дум Балдо Главић о томе мене није опоменуо, биће да није ни он онда знао мисао ‘Матице хрвацке’, а то је вјеројатно пошто се казало са стране ‘матичне’, е ће се пјесме што ‘матица’ примати буде, назвати ‘народне’, а не ‘хрвацке народне пјесме’. Тако је, под именом народне пјесме, ‘матица хрвацка’ прикупила силесију пјесама у десетерцу, најсавршенијем Српском стиху… … Називу ‘хрвацке народне пјесме’, што ће ‘матица хрвацка’ ударити на чело збирке сакупљенијех ‘народнијех пјесама’, не дајем никако својега гласа – знам да су ту вршене, осим од мене сакупљенијех Српских народнијех пјесама, још и добар дио са другијех страна. Тако, знам прем добро да је благопочивајући дум Перо Марковић, истог времена, кад и ја, купио Српске народне пјесме по Херцеговини. Покојник је наособ у Храсну, котару Столачком, сабирао то народно благо. Ја сам прегледао те пјесме, забиљежене од пок. дум. Пера – оне су, згољно, Српске: у њима су слављени Српски јунаци – а уособ, у једној се пјесми дивно описује ношња Српског света – стога је пјесма задојена најкласичнијим језиком – најљепшим фразама. О тој пјесми, јер је сасвим дуга, писао је пок. дум Перу тајник ‘матице хрвацке’, ево шта: ‘Она Ваша дуга пјесма, неће се штампати, јер се у њој не разабире јасно што се има разумјети’. То сада могу казати да је ‘Костренчић’ тако, зар, писао што је видио гдје она пјесма дуга јесте најсрпскија – али, то не би смјело у књижевности хрвацкој запињати; та зар није све српско благо, што данас добра у књижевности код Хрват има? Дум Перо Марковић спремио је ‘матици хрвацкој’ 14.000 стихова. Ја сам са пок. дум Пером често надносио се над те пјесме – разговарали бисмо се доста о љепоти тијех Српскијех пјесама и живу жељу имали да се оне тискају – али не под именом – под одором којој оне саме јасно зборе: ‘нијесу за ме!’ Док је пок. дум Перо Марковић, као и ја, љубио свој Српски народ, зна свак који га је познавао и ко хоће да се не забашурују истините ствари. Али, мени је најпосле драго што у збирци ‘матичној’ има лијеп број Српскијех пјесама! Нама, Србима и Хрватима не може бити напосе посијано књижевно поље – у том увјерењу да је башка вјера, башка народност – башка политика, башка књижевност, не могу не замјерити ‘матици хрвацкој’ што би радо дала тискати у својој збирци и примљене и многе Српске народне пјесме – ама није право, нити увиђавно, код матичнијех људи, назвати (при данашњој Српској свести) што је Српско, само хрвацкијем. Дум Иво Рајич, парох. Како видимо, дум Иво Рајич је, у 19. столећу, сусретао само српску свест међу римокатолицима Херцеговине и није могао замислити да ће, српском небригом и сталном хрватском индоктринацијом, у тој српској римокатоличкој средини бити однегована таква мржња према православним Србима. Испољила се у Другом светском рату и у сепаратистичким ратовима у Југославији, од 1990. до 1995. Том небригом српских државника и интелектуалаца, данашња покољења су ускраћена знањем да је и средњевековно становништво Истре, Винодола на домаку Ријеке, Лике и Горског котара било српско – православне вере. Ово је запрепашћујућа чињеница. У њу људи не верују, јер су научили да Србе виде западно од Дрине само као ”дотепанце” с Турцима, како су то кривотворили хрватски историчари, а прихватли српски – ради југословенства. Податке о православним Србима у овим крајевима данашње Хрватске, узећемо из сачуваног писма – извештаја о католичењу тих Срба римокатоличког епископа из Загреба Бенедикта Винковића. Он обавештава једно тело Ватикана у Грацу (1639) о превођењу православних Срба у римокатоличку веру. Овај документ открива историјску истину о етникуму Срба и Хрвата, јер у њему пише да Срби, католичењем, постају Хрвати. Ево дела извештаја загребачког епископа (бискупа) Винковића: Узвишена и многопоштована Господо, моји предусретљиви Заштитници, желим Вам од Бога здравље и срећу, довека. Блажене успомене Фердинанд Други, Цар Римљана, као Краљ Угарске и Славоније, установио је, без знања многопоштованог Фрање Ердељског – тадашњег бискупа загребачког, не тражећи савета од надбискупа Колаче, ни од његовог митрополита, истовремено духовног примата за Угарску, нову епископију у Краљевству Славонији, за становништво грчке вере, схизматике, који се држе грчких заблуда, то је дотичну епископију поверио извесном Србину, василијанском монаху, по имену Максим Петровић… Он се, заједно са свештенством и народом којем је на челу, све до данас држи грчке схизме, те и сам, као његови свештеници и паства, задржава тешке заблуде против истините вере… Најпре би требало да Срби, одбацивши заблуде и очистивши се од истих, остану у свом обреду. А кад би се оканили заблуда и схизме и кад би упознали Божију службу, помало би могли да се ослобађају и грчког обреда. Тако је учињено у Истри, Пивки и Красу, као у Сењској дијацези, у Лици и Драги Винодолској, где су Срби, код којих су раније важиле сличне заблуде и обичаји, напустивши грчки обред и одбацивши заблуде, заслугом добрих католичких отаца, до сада су задржали римске обреде, које су примили и себе више не називају Србима, него Хрватима. У Загребу, 3. 2. 1639, у Господу, покорни капелан Ваших Узвишених Господстава, Бенедикт Винковић, изабрани епископ загребачки. Како видимо, католичење и хрваћење Срба у Истри и око Ријеке, завршено је почетком 17. столећа, па Винковић (1639) пише о томе као примеру за истоветан поступак према Србима у Славонији. Ова препорука открива чињеницу о коришћењу религије ради умањивања броја православних Срба – њиховим претапањем у друге нације (у интересу Аустрије и Ватикана). Ово писмо бискупа Винковића, попут урагана, брише тумачење званичне историје о наводном турском прогону хрватског пучанства западно од Дрине и накнадном довођењу тамо Срба из Србије. Турци никад нису прогонили староседеоце Истре, а видимо да су они (до 17. столећа) Срби православне вере! А ако су Истрани тада били Срби, како може опстати садржај југословенске историјске литературе да Срби, тада и касније, нису били Славонци, Далматинци, Личани, Кордунаши, Банијци, Барањци, и они са Виса, Мљета, Корчуле, Раба… Дубровчани? Историјских докумената о стараседелаштву Срба у Далмацији и Лици је напретек, али је југословенска историографија та документа третирала као изворе за историју Хрвата. Таквог примера нема ни у једној другој држави. Дословно, документа (мађарска) пишу о Србима (или Морлацима и Власима, како су још странци звали Србе), а та документа се не изучавају у историји српског народа?! Да бисмо се уверили у такву нелогичност, послужићемо се делом највећег историчара Хрватске у двадесетом столећу – др Наде Клаић. Она пише о становницима Лике и Далмације (Цетинске области) и наводи да су сви Срби, али не уноси примедбу да је реч о историји Срба. Реч је о петнаестом столећу – 1433. године, пре него што су Турци заузели Цариград и пре него што су покорили Србију и Босну. То значи да су Турци продором у Далмацију и Лику (после пада Босне 1463. и Херцеговине 1482) могли да прогнају из ове две области само Србе, а не Хрвате – како је то писало у историјским уџбеницима Југославије. Ову чињеницу ће нам потврдити и хрватска историчарка Нада Клаић: Влахе је сваки власник земље радо узимао у службу, јер су били одлични војници… Капетани или кантунари, како се називају њихови заповједници, могли су бити само њихови људи, а кнеза им је постављао, како то свједочи ”закон” за цетинске Влахе, сам властелин… Цетински су Власи сачували свој повлаштени положај и у 15. столећ… Влашки Суд под Вишњим (Богом) – да на њиховом суду не буде судац Хрват… Да су у Далмацији Срби и после сто година, видимо у истој књизи др Наде Клаић, кад сведочи да угарски племићи пресељавају далматинске Србе (Влахе и Морлаке) на острво Крк: Последњи крчки кнез Иван насељава око 1465. године, како се у једној његовој исправи каже, Влахе и Морлаке… на подручје омишаљске опћине на отоку Крку. Истражујући страна документа и хрватску историографију, др Никола Жутић налази да су земље западно од Дрине и Дунава у Средњем веку биле насељене само Србима – у огромној већини православне вере: Велики број Срба на просторима Горског котара, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Далмације, Босне и Херцеговине, прије турског освајања југоистока Европе живио је као аутохотан народ. Аустрија је накнадно, током 15. и 16. вијека, створила Војну крајину, како би православне и римокатоличке Србе, као граничаре, укључила у свој одбрамбени државни систем. Поред аутохтоних западних Срба, нове српске масе су, поред турским налетом, извршиле досељење са истока, те се ставиле у војну службу аустријске царевине. Млетачка крајина, односно далматинско залеђе, искључиво је била насељена Србима (Власима, ускоцима Морлацима). Тај српски динарски крак се спустао ка данашњој Црној Гори и јужном Приморју (Бока Которска). Број римокатолика, како сведочи и један римокатолик, аустријски барон Бартенштајн, ”у то доба врло мален беше”. Др Жутић је доследно пратио судбину Срба западно од Дрине и прикупио је необориве доказе да су Ватикан, Млетачка Република и Аустрија чинили све да што више православних Срба преведу у римокатоличку веру, па да их, касније, припреме за укључивање у хрватску нацију, без обзира – како смо рекли, што никад нису говорили хрватским језиком, а што не чине ни њихови потомци данас – у 21. столећу. Узећемо детаље о том преверавању Срба у Лици и Далмацији: У писму задарског надбискупа Теодосија, које је упутио префекту Конгрегације за пропаганду вјере, 16. новембра 1661, траи се предузимање ригорозних мјера против ”шизматичких Морлака” (Срба из Далмације), како би се они превели на унију. Дакле, у правосавним крајевима Балкана, Ватикан је упорно спроводио прозелитску мисију над православним ”шизматицима”… Бискуп Нина јавља, 5. октобра 1680, да у Нину има 50 колиба и 15 камених кућа у којима живи 200 Морлака. Даље, извјештава да у многим мјестима нинске бискупије живе православни Срби. Бискуп изражава жељу да Рим пошаље мисионаре да раде на њиховом унијаћењу. Нарочито истиче да у селу Будину ”станује најгори шизматички народ”. У извјештају из априла 1693, бискуп Нина Ђорђе Парчић наводи да на територији нинске бискупије живи 5.486 римокатоличких и 7.363 православних Срба. Погледајмо, документа из краја 17. столећа означавају становнике Далмације – само Србима, без обзира да ли су православне или римокатоличке вере! Сад видимо шта је учинио образовни систем Југославије – ниједан потомак од тих Срба римокатолика данас не би признао да је Србин! Ти потомци, захваљујући др Жутићу, могу да се упознају и с чињеницом да су Дубровчани римокатолици, све до првих деценија двадесетог столећа – или до Другог светског рата, себе сматрали чистим Србима. Он пише: Најистакнутији и најобразованији Срби католици били су: Медо Пуцић, Матија Бан, др Игњат Бакотић, др Влахо Матијевић, проф. Нико Матијевић, с. Кастрапели, Марко и Мирко Кастрапели, сликар Марко Мурат, др Антун Пуљези, Антун Фабрис, др Ловро Павловић, дум Иван Стојановић, дон Јаков Групковић, Перо Будмани, Јосо Михаљевић, Викентије Бутијер, Јово Метличић, Кажимир Лукетић, Јово Матачић, Иво Ћипико, Анте Монти, Јосип Берса и многи други. Срби римокатолици у Дубровнику су жестоко прогањани већ у Бановини Хрватској 1939. године, а убијани у Независној Држави Хрватској од 1941. до 1945. године, о чему је др Жутић прикупио податке: У време припрема за проглашење Велике Хрватске у лику Бановине Хрватске, српство Дубровника је било у незавидном положају пред надирућим милитантним римокатоличким формацијама. Прогони Срба у Бановини Хрватској, па тако и у Дубровнику, били су свакодневна појава. Марко Мурат је рат провео у страху од усташке ликвидације. Академик Дејан Медаковић, у књизи ”Српски сликари”, описао је последње дане Марка Мурата: ”Из казивања његове удовице, зна се да је рат провео у страху од усташког терора, без снаге да ради нешто озбиљније. Не дочекавши ослобођење, умро је у Дубровнику, заборављен, октобра 1944. У једној собици у крају изнад Пила, протекли су посљедњи дани његове тужне, преплашене, старости, посвећени тихом посматању мора, племенитих ритмова и патине дубровачких кровова…” Ликвидацијом бројних дубровачких Срба (римокатолика) од повампирених усташа, на документарно-умјетнички начин, приказао је и велики хрватски редитељ Лордан Зафрановић у филуму ”Окупација у 26 слика”. Као и у Далмацији, становници Срема, Барање и Славоније су у 13. и 14. столећу, у огромној
  8. Слободан Јарчевић. ПОДСЕТНИК О СРБИМА КАТОЛИЦИМА *** КРИВОТВОРЕЊЕ О ”ХРВАТСКОМ ДРЖАВНОМ ПРАВУ” У другој половини двадесетог столећа, нико није могао забележити српску породицу у римокатоличкој вери. Да ли је могуће да Ватикан, од 1054. године до данас, није придобио вернике из српске нације? Наука би се морала позабавити овим феноменом. Зато што је историја Јужних Словена била све осим науке. Римокатоличка црква и Аустријска Царевин, из стратешких интереса, фалсификовале су српску прошлост, а измишљале хрватску. Таквим прегнућима, брисао се траг о Србима католицима. Постепено су припремани за прелазак у хрватску нацију, јер је тумачено да је главно обележје Хрвата римокатоличка вера. Уз то, планирано је да се средњевековној Хрватској припишу непостојеће одлике, како би похрваћени Срби католици имали што убедљивије разлоге да се вежу за државу наводне славне прошлости и вештачки обогаћене културне баштине. Једна од тих измишљених државних одлика је да су Хрвати, пошто су их Угри (Мађари) покорили 1097, успели (тако то пише у историјским уџбеницима) да у структуру угарске државе уграде ”хрватско државно право”. (То је тако бесмислено, као што би било бесмислено кад би Срби тврдили да су, после Косовског боја и накнадног турског покоравања Србије, Срби унели у структуру Турске ”српско државно право”). Дрскост историчара у Аустроугарској, и у Југославији после 1918, прекорачила је све границе научности. Југословенски историчари су, по угледу на аустријске, унели у историјску литературу да је Угарска, после 1097 – кад је покорила Хрватску, постала Угарско-хрватско Краљевство. Ако бисмо желели да видимо бесмислицу и овог навода (ту бесмислицу мађарски историчари одбацују), замислимо да се Турска, после Косовског боја, прогласи за Турско-српску Царевину?! Фалсификат о ”хрватском државном праву” из Средњег века је био темељ аустријским плановима да српске земље буду обележене за хрватске. Тиме су се сузбијале српске државотворне замисли на српским земљама у деветнаестом столећу. Поручено је Србима да им се ”научно” ускраћује право на историјске и националне земље. Оваква аустријска политика ће (помагана из Турске, Британије, Француске и Немачке – то се види у садржају одлука Берлинског конгреса 1878) условити, у двадесетом столећу, успостављање неприродне хрватска државе – најблаже речено. Већ од Бановине Хрватске у Краљевини Југославији, преокупација хрватских државника ће бити покољ – до истребљења – српског православног становништва. Других (стратешких) опредељења, они нису имали. Оваква државна доктрина Хрватске се мора изучити, јер Хрватска је (као држава) феномен, незабележен у свету. Мада је њеним творцима (европским силама и Ватикану) било јасно да су Срби победници у ратовима деветнаестог и двадесетог столећа, а да су се Хрвати затицали само у војним редовима поражених, све је чињено да се зачеци хрватске државе простру преко српских земаља, да се Срби католици асимилују у Хрвате, а затечени православни Срби, истребе, покатоличе или прогнају. *** На српску несрећу, велики број значајних српских државника и интелектуалаца ће чинити све да се овакав прохрватски, а противсрпски, програм оствари, јер су веровали да ће, тако, ојачати Југославију. Веровали су, од 1918, да ће, даровањем Хрватима дела српске историје, културе, језика и територија начинити од Хрвата поборнике заједничке државе. Прећуткивали су историјске фалсификате, писане у Загребу – по ранијем програму Аустрије и Аустроугарске, уз свесрдну помоћ Ватикана. Др Васо Чубриловић је један од водећих српских историчара, али и један од оних који је хрватским повјесничарима омогућио да у обе Југославије нагомилавају ”чињенице” о некаквом ”Угарско-хрватском Краљевству”, а оно је било само Угарско Краљевство. Помажући хрватске историографе, др Чубриловић ће хладнокрвно писати у својим радовима: ”Угарско-хрватско Краљевство”. Кривотворења хрватских повјесничари разоткрио је Хуго Рот. Уочио је да су то чинили безбрижно, јер су знали да их у Југославији нико неће надзирати. Преправили су географску политичку карту Европе од 1278. до 1389 – из Тајмсовог атласа. Тамо где је у оригиналу и немачком преводу писало: Угарско Краљевство, Хрвати су то избрисали и уписали: Угарско-хрватско Краљевство. Тако преправљену карту су штампали: ”Графички завод” у Загребу и ”Цанкаријева заложба” у Љубљани, 1986. године. Хрватској се, видимо, у Југославији придавао, неправедно, велики историјски значај. Зато ће др Васо Чубриловић да пише о независној Хрватској и у 12. столећу – сто година пошто ју је Угарска покорила. У књизи Политичка прошлост Хрвата, на страницима 23. и 24, кад описује сукобе Угарске и Византије на Јадрану 1180. године, ставља Хрватску у исту раван са Србијом Стевана Немање: Босна се од половине 12. века све више развија и јача на рачун Хрватске и Србије. Наравно, Босна је могла да се шири само на рачун Угарске и Србије – да сад занемаримо недоумицу о томе да ли је Босна била посебна држава, или провинција у Србији, како мисле неки истраживачи данас. Али, Босна се није могла ширити на рачун Хрватске, јер је Хрватска окупирана од Угарске 1097. Но, Југославија је подносила оваква кривотворења, па аутори, попут др Чубриловића, нису морали да се брину. Кад је реч о делима др Чубриловића, уочава се и његово намицање српског Срема у границе средњевековне Хрватске, кад те Хрватске, како рекосмо (у 12. столећу) нема на политичкој карти Европе. Пише да слаби византијска власт у ”хрватским земљама”, а онда наводи да Угарска користи то слабљење и осваја Срем и Београд, чиме се, каже др Чубриловић, ”повраћа Хрватска”. Нема другог, него су у следећој реченици, по др Чубриловићу, Срем и Београд у Хрватској: Али, после Манојлове смрти 1180. године, брзо је пропала византијска премоћ и у хрватским земљама. Угарска за време Беле II (III) прелази у напад, осваја Срем са Београдом, повраћа Хрватску, подвргава своме протекторату Босну и меша се у унутрашње ствари Немањића Србије. Невероватно! А у питању је рат Угарске против Византије и угарске несугласице са Србијом, сто година после нестанка хрватске државе – 1097. године. Али, др Чубриловић ”одржава” ту Хрватску. Час у границама Византије, час у угарским – само да би се оставио утисак о неуништивом средњевековном ”хрватском државном праву”. Др Чубриловић, и следећим освртом, придаје важност хрватској средњевековној државности. Сад, ту државност истиче и титулом ”угарско-хрватских краљева”: Уништавањем богумилске јереси, која се у ово доба уврежила у Босни, био је главни разлог угарско-хрватским краљевима за читав низ ртних похода у току следећих векова противу ње. Пише да су владари Угарске ”угарско-хрватски”, чиме даје, опет, наговештај о непостојећем ”хрватском државном праву”. Преузима став хрватске историје – да је Хрватска добровољно ушла у Угарску 1102, мада је Угарска покорила Хрватску 1097. године и Угарској није падало на памет да преговара с пораженом Хрватском. Др Чубриловић се и више огрешио о историјску истину. Он је Павла Шубића, угарског великаша, прогласио хрватским – као кад би Мехмед пашу Соколовића неко прогласио српским пашом и српским државником. Описујући грађански рат у Угарској, др Чубриловић обавештава да је угарска централна власт ослабила, па је, како каже, Шубић независно владао својим (хрватским) земљама! Подилажење ”хрватском државном праву” толико је присутно у овој Чубриловићевој књизи, да читамо и то да је Шубић проширио хрватску власт и на босанску државу почетком четрнаестог столећа – више од 200 година по паду Хрватске под Угарску! *** Прећутали су српски прваци и интелектуалци и преузимање српског језика од стране Хрвата и прећутали су његово преименовање у ”српскохрватски”, па ”хрватскосрпски”, па ”стандардни хрватски језик”, па, на крају, у ”хрватски језик”. Прећутали су српски филолози и државници и чињеницу да су Хрвати једини народ који је одбацио свој национални језик и не користи га од почетка двадесетог столећа. Да би се та чињеница прикрила, хрватски језик је проглашен ”кајкавским дијалектом” – јер је у филологији било уобичајено да се један од дијалеката у језику европских народа изабере за књижевни, а други се одбацују. Зато је хрватски језик проглашен ”кајкавским дијалектом” – да би се могао одбацити, па да би се за књижевни узео српски језик. У ту сврху, српски језик је проглашен ”штокавским дијалектом”, а тај фалсификат је допуњен ”објашњењем” да је у питању дијалект којим говоре Хрвати – истоветно као што га говоре и Срби. Да закључимо. Јужнословенска филологија је, ненаучно, два језика (српски и хрватски) проглсила дијалектима да би (по европским филолошким стандардима) један могла да изабере за књижевни језик (српски), а други да одбаци (хрватски). Тако су хрватски филолози одбацили целовити хрватски језик! Да нам хрватски филолози не би рекли да није тачно да се под именом ”кајкавског дијалекта” крије хрватски језик (јер они и данас не одустају од погрешног назива за свој језик – ”кајкавски дијалект”), ослонићемо се на сведочење највећег хрватског књижевника Мирослава Крлежу. Он је овако жалио за својим хрватским језиком: За вољу политичког и културног јединства, због далековидне утилитаристичке перспективе братства с осталим народима – од Истре до Босне, од Крањске до Србије, до Македоније и до Бугарске, одрећи се своје властите књижевне прошлости и традиције, свога језика и свога имена, била је то смионост самозатајна, коју је могао да надахне само безазлени иделизам без икаквих скривених мисли и комбинација. Мирослав Крлежа је одлично знао да је српски језик у Хрватској преузет за књижевни, да би се помоћу њега Срби римокатолици превели у хрватску нацију, па његово објашњење да је то учињено ”без икаквих скривених мисли и комбинација” неће, убудуће, нико узимати у обзир. Језик је, поред римокатоличке вере, био најмоћнија полуга у превођењу Срба римокатолика у Хрвате. И зато што се тиме обезбеђивао утисак да се ”хрватско државно право” ослања на државна документа и књижевност на ”хрватском језику” – мада су та документа и та књижевност писани српским језиком. Али, у Југославији, од 1918, српски језик се звао и хрватским, па онда није било тешко рећи да су и та српска средњевековна документа и та српска средњевековна књижевност писана на ”хрватском језику”. Ово се нарочито односи на документа и књижевност српског Дубровника, у којем се никад није говорило и писало на ”кајкавском дијалекту” – хрватском језику. *** Измишљеним ”хрватским државним правом” су југословенски историчари прекривали српске етничке територије: Дубровник, Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Славонију, Срем, Барању. На тим територијама су живели и Срби православни, и Срби католици, и Срби унијати – сви су говорили српским језиком – никад хрватским. Узећемо за пример становништво средњевековне Барање и видети да, осим Срба, тамо нема другог народа. А Барања је тада била много пространије од данашње. У 15, 16, 17. и 18. столећу су у њој Срби. О томе пише истраживач Стеван Михалџић. Налази да је Барања у Угарској имала локалну самоуправу и административни и верски центар у Стоном Београду на Балатону – Блатном језеру. Бележи да је већ тада било Срба римокатоличке вере, али је већина Барањаца била у православљу. Понекад је вођа или деспот у Барањи био и католик (као Јован Бериславић), али је народ радије прихватао православне прваке. Ево записа Стевана Михалџића о Барањи и њеном српском становништву. Овде се види рани рад Римокатоличке цркве и државних органа Угарске на отуђењу Срба католика од Срба православних. Отуђење католика од православних саплеменика, зачето у 16. столећу, претвориће се у најострашћеније непријатељство у Другом светском рату, на територији нацистичке Независне Државе Хрвтске. Овако се оно испољавало пре 500 година: Јован Бериславић, као од краља признат деспот српски, могао је потписивати, као барон државни, државне уговоре (као напр. 1505. године закон, по којем се са престола угарског искључују странци), јер је на то био овлаштен краљем, али у народу је важио као деспот Стеван Штиљановић, као сродник Бранковића, као заповедник шајкаша и као вођа велике бандерије! Православни део народа сматрао је као своје владаре деспоте, а католички део народа, као да се није за то достојанство ни одушевљавао. Кад је реч о турском продору у Угарску, пре и после Мохачке битке – 1526, српски деспоти и племићи, са својим народом, били су на свим бојиштима против Турака. Нису се одметали од врховне угарске власти, а одметали су се угарски племићи, које у хрватској историјској литературу убрајају у хрватско племство: Иван и Крсто Франкопан. Ово истичемо да бисмо скренули пажњу на чињеницу колико су окоштале у нашој свести историјске неистине о некаквом сталном хрватском отпору турској војсци и турској (источњачкој) култури. Као и двојица Франкопана, турске победе у Панонији, омогућио је и угарски обласни господар, чија титула је гласила – хрватски бан. Кад је, после Мохачке битке, Аустрија покушавала да ублажи њене последице и да протера Турке из Угарске, хрватски бан није желео да помогне Бечу. Претио је да ће прећи на турску страну – признавањем султановог вазала у Угарској Јована Запољу за господара Угарске. Аустријски двор је издвајао новац и плаћао хрватском бану да то не учини. Међутим, најмоћнији племићи у Хрватској су, не овако прикривено, него отворено помагали турска освајања и ступили су у савез са Турском! Турски вазал Крсто Франкопан постављен је од Јована Запоље (вазала и претендента на угарски престо Сулејмана Величанственог) за бана Славоније и Хрватске и он је одмах трупе под својом командом укључио у борбени поредак турске и Запољине војске! Тако је хрватска обласна управа постала члан турске коалиције у Европи, на чијем челу су биле Француска и Енглеска. Турску коалицију је подржао и католички бискуп у Загребу (по упутству Папе Климента Седмог). Погледајмо записе из 16. столећа о том европском груписању на страну Турске – против угарског краља и Аустрије, уз признавање турског вазала у Угарској, Јована Запоље, коме су пришли хрватски бан Фрањо Баћани, загребачки бискуп Шимун Ердеди и двојица Франкопана, Крсто и Иван: Јован Запоља се осетио надмоћним и због подршке лиге европских држава, коју је у Коњаку, окупивши хабсбуршке непријатеље, образовао Франсоа Први. Као сувереног владара, Запољу су, поред Француске, одмах признали папа Климент Седми, Млетачка Република и Хенри Осми, енглески краљ. Настојећи, непрекидно, да против Хабсбурга подстакне земље источне Европе, у првом реду Угарску и Пољску, а ускоро и Османско Царство, Франсоа Први је крајем фебруара 1527, упутио у Будим свог поверљивог агента Ринкона… Саставши се у граду Цетину, 1. јануара 1527, хрватски сталежи су установили да је избор у Пожуну обављен по законима Угарског Краљевства. Тиме је Фердинанд Хабсбуршки постао и хрватски краљ, па су му сталежи положили заклетву дужне верности поклонства. Сабору није присуствовао бан Фрањо Баћањи, који се склањао да не би морао пристати ни уз коју странку. Међу угледницима није било ни кнеза Крсте Франкопана и загребачког бискупа Шимуна Ердедија, који су приступили Јовану Запољи… Крсто Франкопан се сместа упутио Јовану Запољи и поклонио му се као свом краљу и господару, а овај га је, обрадован, именовано за бана Хрватске и Славоније. Од часа кад се определио, Крсто Франкопан није одлагао оружје. Рат између Запоље и Фердинанда почео је, у ствари, његовим заседама, нападима на војску ‘немачке странке’ и притиском на поједине племиће и градове да се приволе његовом краљу – Јовану Запољи… Фрањо Баћањи, хрватски бан, који је, мада невољно, приступио Фердинанду, сагласно одлуци сабора у Цетину, запретио је да ће се измирити с Крстом Франкопаном и ‘већ сутра прећи Запољи’, ако му се, истог дана кад је поднео захтев, не исплати за службу уговорена сума. Краљица Марија се ове претње толико уплашила ‘да је од пожунских грађана узајмила пет хиљада дуката и тако бана, бар за неко време, намирила\'… Јован Запоља је у марту 1527, сазвао сабор у Будиму и тиме се обрео на врхунцу моћи и славе. На окупу се нашло девет бискупа, три препозита, осам државних и дворских достојанствнеика, тринаест барона, осам жупана и по два заступника племства из готово свих жупанија. КРИВОТВОРЕЊА О РИМОКАТОЛИЧКОЈ ГРАНИЦИ НА ДРИНИ Рим се издвојио из Хришћанске цркве 1054. године. Пре тога, није имао никакве надлежности над црквама на источној обали Јадрана, јер је то била интересна сфера Византије. У ту сферу, свакако, улазила је и Хрватска из 11. столећа, без обзира да ли је она била независна, или не, у односу на централну власт у Србији (српско-хрватске везе из тог времена су неутврђене – по др Николи Жутићу и др Јовану И. Деретићу). Видећемо да је и становништво Истре било у православној религији у првој половини 17. столећа. Значи, нема никаквих потврда да је, икад, Дрина била граница православља и римокатоличанства, како је то кривотворено у историјској литератури у Југославији после 1918. године. Треба признати да је Рим, с времена на време, придобијао српске племиће да прихвате верску надлежност Рима у својим областима (Стефан Првовенчани и Вукан Немањић), али тај корак није знатније ширио католичанство. Тога неће бити ни у Хрватској, јер су њени свештеници, докле год је постојала средњевековна Хрватска, носили браде, женили се и одбијали да признају Рим и да проповедају на латинском језику. Хрвати ће прелазити на римокатоличанство кад им државу покоре Угри (Мађари) 1097. године. Др Васо Чубриловић је један од српских интелектуалаца, како смо већ навели, који је нападно користио фалсификате о Хрватима на српским средњевековним земљама. Овог пута, др Чубриловић је то чинио неуверљиво, али то ништа није сметало, јер српски државници и интелектуалци нису ни трагали за нелогичношћу у његовим делима. (Нажалост, та је нелогичност у наукама, са српске стране, подстицана и самоиницијативно негована). У Чубриловићевим делима, као и у делима других српских историчара, све је збркано – две супротне тврдње на истој страници. Он, на више места, сведочи о византијском црквеном утицају у Далмацији, а онда пише да је у Далмацији црквени живот уређен по ватиканским обрасцима. Овакво писање је било у духу с тврдњама хрватских историчара и државника да су се Хрвати, још тада – у 11. столећу, ”укључили у западноевропску цивилизацију”. А то укључивање је подразумевало исповедање римокатоличке вере. Др Чубриловић, Хрватску тог времена, приказује више него збркано. Наводи да се у Далмацији примењују православни обреди, али да су то неприкладне појаве у Римокатоличкој цркви?! Уверимо се да је то била чиста православна вера у Далмацији у 11. столећу: У Сплиту се састао нови сабор да спроведе одлуке римског латеранског синода 1059. године.Требало је и католичку цркву у Хрватској очистити од разних источних обичаја: женидба свештенства, словенска служба, ношење браде и дуге косе, посвећивање свештеника без знања латинског језика, итд. Само 36 година после овог Сабора, Хрватску ће покорити Угарска, па нема места тврдњама хрватских учењака да је средњевековна хрватска држава била укључена у токове западноевропске цивилизације – ако је томе мерило исповедање римокатоличке вере. Њихови свештеници, ето, нису знали латински, женили су се и обрасли у дугу косу и браду. Према томе, Хрвати су се приближили западној цивилизацији као поданци Угарске, којој треба да захвале за своју римокатоличку прошлост. Стицајем спољнополитичких околности, хрватски краљеви ће пристати да се приклоне римокатоличким обредима на латинском језику, али ће становништво Хрватске устати у одбрану православне вере. Нижи племићи, ниже свештенство и народ Далмације остали су верни православљу. То је довело до дубоких подела између владајуће елите и народа. Узрок је био и Сабор бискупа у Сплиту, јер су га Крешимир Четврти и наследници подржавали. Покушавали су (мимо воље верника) да спроведу његове одлуке. Овако то објашњава др Чубриловић: Иако је папа одобрио одлуке Сплитског сабора, ипак их је у Хрватској било врло тешко спровести. Кад су саопштене свештенству и народу, изазвале су велико узбуђење. Забрана словенске службе по црквама, присиљавање свештенства да се раздваја од породица и све већи утицај латинских бискупа, изазвао је отпор у народу. Ниже свештенство, ниже племство и народ били су против реформа Сплитског сабора, краљ, високо племство и свештенство су их помагали. Борба између наорода и латинске странке почела је још за живота Крешимировог и биће главни узрок неслози и нередима међу Хрватима, па и пропасти хрватске државе 1102. године… Краљева послушност према папској курији и отворено помагање латинског света, изазивало је незадовољство у хрватском народу. Ми немамо података шта се у то време све одигравало у Хрватској, али убиство Димитрија Звонимира на Сабору на Книнском пољу 1.089. најбоље показује докле су се тамо биле распалиле страсти међу странкама. Ако је исповедање римокатоличке вере једног народа неоспорно сведочанство о уласку тог народа у круг културних народа Европе, онда видимо да то становници Хрватске нису могли чинити 1089. године. Тада су били православни верници – и то жестоки. Убили су и хрватског краља, заговорника Рима. Да поновимо, ушли су у тај круг (да занемаримо чињеницу да ли је Запад, тада, био културнији или не од Истока) тек пошто их је тамо увела Угарска – која их је покорила 1.097 – осам година после убиства Димитрија Звонимира на Книнском пољу. РИМОКАТОЛИЦИ ПИШУ ДА СУ СРБИ Кад је Вук Караџић изабрао херцеговачку варијанту српског језика за књижевни, у овој српској покрајини није се знало за Хрвате. Тамошњи римокатолици, као и они у Босни и многи у Далмацији и Дубровнику, знали су да су Срби. Чак су и римокатолички свештеници из ових крајева себе препознавали као Србе. Међу њима су и умни Дубровчани: дум Иван Стојановић (1826-1900), каноник и декан Дубровачке столне цркве и дум Јаков Групковић. Дум Иван Стојановић је написао у српском листу “Дубровник”: Србин си по роду и по обичајима; у српству ти је једини спас; вјера ти, ни најмање, не пријечи да будеш Срби. Дум Јаков Групковић је забележио велику истину о покушају да се похрвате Срби католици у Далмацији, Крајини и Босни и Херцеговини и да постану оружје у рукама Аустрије. Указао је да се за то залаже и један од хрватских политичара у Загребу – Јосип Франк: Ех, по Франку, хрватство је кљусе на којем Швабо по Босни шета. О знаменитим Србима католицима Дубровника и осталих места Далмације, оставио нам је податке и Лујо Бакотић, у књизи Срби у Далмацији, Београд, “Аполон ко”, 1991: Медо Пуцић, Матија Бан, др Игњат Бакотић, др Влахо Матијевић, проф. Нико Матијевић, С. Кастрапели, Марко и Мирко Кастрапели, др Антун Пуљези, Антун Фабрис, др Ловро Павловић, Перо Будмани, Јосо Михаљевић, Винкентије Бутијер, Јово Метличић, Казимир Лукетић, Јово Матичић, Иво Ћипико, Анте Монти и други. Најбоље сведочанство о “хрватском херцеговачком језику”, оставио нам је римокатолички свештеник, Србин, дум Иво Рајич, својим протестним писмом “Матици хрватској”, која је његове прикупљене српске песме, прогласила ”хрватским народним пјесмама”, а српски језик хрватским: На знање ‘Матици хрватској’, из Херцеговине, Требињe, у Јулију 1896. Кад сам ја потписани био године 1884, гимназијалац у Дубровачком сјеменишту, имао сам професором Српског језика (у школи се звао Српско-хрватски) дум Балда Главића, сада, чини ми се, пароха на Шипану. Мене је велечасни дум Балдо Главић свјетовао, е би било лијепо да покупим у Херцеговини неколико народнијех пјесама, што се уз гусле ките – па да те пјесме дум Балду донесем, јер да он има још таковијех пјесама, што је, и он исти, сабрао из народа. Ја сам се био одазвао своме професору и преко празника школске године у свом родном мјесту, у Драчеву, искупио лијепих Српскијех пјесама. То сам предао дум Балду Главићу, дошавши у Дубровник, почетком школске године, а то је било 1884. Изјављујем како мени дум Главић Балдо није казао никада како ће се те пјесме једном звати ‘хрвацке’ – јер, да би ја то био знао, не би их, доиста, дао да се тако називају. Што велечасни дум Балдо Главић о томе мене није опоменуо, биће да није ни он онда знао мисао ‘Матице хрвацке’, а то је вјеројатно пошто се казало са стране ‘матичне’, е ће се пјесме што ‘матица’ примати буде, назвати ‘народне’, а не ‘хрвацке народне пјесме’. Тако је, под именом народне пјесме, ‘матица хрвацка’ прикупила силесију пјесама у десетерцу, најсавршенијем Српском стиху… … Називу ‘хрвацке народне пјесме’, што ће ‘матица хрвацка’ ударити на чело збирке сакупљенијех ‘народнијех пјесама’, не дајем никако својега гласа – знам да су ту вршене, осим од мене сакупљенијех Српских народнијех пјесама, још и добар дио са другијех страна. Тако, знам прем добро да је благопочивајући дум Перо Марковић, истог времена, кад и ја, купио Српске народне пјесме по Херцеговини. Покојник је наособ у Храсну, котару Столачком, сабирао то народно благо. Ја сам прегледао те пјесме, забиљежене од пок. дум. Пера – оне су, згољно, Српске: у њима су слављени Српски јунаци – а уособ, у једној се пјесми дивно описује ношња Српског света – стога је пјесма задојена најкласичнијим језиком – најљепшим фразама. О тој пјесми, јер је сасвим дуга, писао је пок. дум Перу тајник ‘матице хрвацке’, ево шта: ‘Она Ваша дуга пјесма, неће се штампати, јер се у њој не разабире јасно што се има разумјети’. То сада могу казати да је ‘Костренчић’ тако, зар, писао што је видио гдје она пјесма дуга јесте најсрпскија – али, то не би смјело у књижевности хрвацкој запињати; та зар није све српско благо, што данас добра у књижевности код Хрват има? Дум Перо Марковић спремио је ‘матици хрвацкој’ 14.000 стихова. Ја сам са пок. дум Пером често надносио се над те пјесме – разговарали бисмо се доста о љепоти тијех Српскијех пјесама и живу жељу имали да се оне тискају – али не под именом – под одором којој оне саме јасно зборе: ‘нијесу за ме!’ Док је пок. дум Перо Марковић, као и ја, љубио свој Српски народ, зна свак који га је познавао и ко хоће да се не забашурују истините ствари. Али, мени је најпосле драго што у збирци ‘матичној’ има лијеп број Српскијех пјесама! Нама, Србима и Хрватима не може бити напосе посијано књижевно поље – у том увјерењу да је башка вјера, башка народност – башка политика, башка књижевност, не могу не замјерити ‘матици хрвацкој’ што би радо дала тискати у својој збирци и примљене и многе Српске народне пјесме – ама није право, нити увиђавно, код матичнијех људи, назвати (при данашњој Српској свести) што је Српско, само хрвацкијем. Дум Иво Рајич, парох. Како видимо, дум Иво Рајич је, у 19. столећу, сусретао само српску свест међу римокатолицима Херцеговине и није могао замислити да ће, српском небригом и сталном хрватском индоктринацијом, у тој српској римокатоличкој средини бити однегована таква мржња према православним Србима. Испољила се у Другом светском рату и у сепаратистичким ратовима у Југославији, од 1990. до 1995. Том небригом српских државника и интелектуалаца, данашња покољења су ускраћена знањем да је и средњевековно становништво Истре, Винодола на домаку Ријеке, Лике и Горског котара било српско – православне вере. Ово је запрепашћујућа чињеница. У њу људи не верују, јер су научили да Србе виде западно од Дрине само као ”дотепанце” с Турцима, како су то кривотворили хрватски историчари, а прихватли српски – ради југословенства. Податке о православним Србима у овим крајевима данашње Хрватске, узећемо из сачуваног писма – извештаја о католичењу тих Срба римокатоличког епископа из Загреба Бенедикта Винковића. Он обавештава једно тело Ватикана у Грацу (1639) о превођењу православних Срба у римокатоличку веру. Овај документ открива историјску истину о етникуму Срба и Хрвата, јер у њему пише да Срби, католичењем, постају Хрвати. Ево дела извештаја загребачког епископа (бискупа) Винковића: Узвишена и многопоштована Господо, моји предусретљиви Заштитници, желим Вам од Бога здравље и срећу, довека. Блажене успомене Фердинанд Други, Цар Римљана, као Краљ Угарске и Славоније, установио је, без знања многопоштованог Фрање Ердељског – тадашњег бискупа загребачког, не тражећи савета од надбискупа Колаче, ни од његовог митрополита, истовремено духовног примата за Угарску, нову епископију у Краљевству Славонији, за становништво грчке вере, схизматике, који се држе грчких заблуда, то је дотичну епископију поверио извесном Србину, василијанском монаху, по имену Максим Петровић… Он се, заједно са свештенством и народом којем је на челу, све до данас држи грчке схизме, те и сам, као његови свештеници и паства, задржава тешке заблуде против истините вере… Најпре би требало да Срби, одбацивши заблуде и очистивши се од истих, остану у свом обреду. А кад би се оканили заблуда и схизме и кад би упознали Божију службу, помало би могли да се ослобађају и грчког обреда. Тако је учињено у Истри, Пивки и Красу, као у Сењској дијацези, у Лици и Драги Винодолској, где су Срби, код којих су раније важиле сличне заблуде и обичаји, напустивши грчки обред и одбацивши заблуде, заслугом добрих католичких отаца, до сада су задржали римске обреде, које су примили и себе више не називају Србима, него Хрватима. У Загребу, 3. 2. 1639, у Господу, покорни капелан Ваших Узвишених Господстава, Бенедикт Винковић, изабрани епископ загребачки. Како видимо, католичење и хрваћење Срба у Истри и око Ријеке, завршено је почетком 17. столећа, па Винковић (1639) пише о томе као примеру за истоветан поступак према Србима у Славонији. Ова препорука открива чињеницу о коришћењу религије ради умањивања броја православних Срба – њиховим претапањем у друге нације (у интересу Аустрије и Ватикана). Ово писмо бискупа Винковића, попут урагана, брише тумачење званичне историје о наводном турском прогону хрватског пучанства западно од Дрине и накнадном довођењу тамо Срба из Србије. Турци никад нису прогонили староседеоце Истре, а видимо да су они (до 17. столећа) Срби православне вере! А ако су Истрани тада били Срби, како може опстати садржај југословенске историјске литературе да Срби, тада и касније, нису били Славонци, Далматинци, Личани, Кордунаши, Банијци, Барањци, и они са Виса, Мљета, Корчуле, Раба… Дубровчани? Историјских докумената о стараседелаштву Срба у Далмацији и Лици је напретек, али је југословенска историографија та документа третирала као изворе за историју Хрвата. Таквог примера нема ни у једној другој држави. Дословно, документа (мађарска) пишу о Србима (или Морлацима и Власима, како су још странци звали Србе), а та документа се не изучавају у историји српског народа?! Да бисмо се уверили у такву нелогичност, послужићемо се делом највећег историчара Хрватске у двадесетом столећу – др Наде Клаић. Она пише о становницима Лике и Далмације (Цетинске области) и наводи да су сви Срби, али не уноси примедбу да је реч о историји Срба. Реч је о петнаестом столећу – 1433. године, пре него што су Турци заузели Цариград и пре него што су покорили Србију и Босну. То значи да су Турци продором у Далмацију и Лику (после пада Босне 1463. и Херцеговине 1482) могли да прогнају из ове две области само Србе, а не Хрвате – како је то писало у историјским уџбеницима Југославије. Ову чињеницу ће нам потврдити и хрватска историчарка Нада Клаић: Влахе је сваки власник земље радо узимао у службу, јер су били одлични војници… Капетани или кантунари, како се називају њихови заповједници, могли су бити само њихови људи, а кнеза им је постављао, како то свједочи ”закон” за цетинске Влахе, сам властелин… Цетински су Власи сачували свој повлаштени положај и у 15. столећ… Влашки Суд под Вишњим (Богом) – да на њиховом суду не буде судац Хрват… Да су у Далмацији Срби и после сто година, видимо у истој књизи др Наде Клаић, кад сведочи да угарски племићи пресељавају далматинске Србе (Влахе и Морлаке) на острво Крк: Последњи крчки кнез Иван насељава око 1465. године, како се у једној његовој исправи каже, Влахе и Морлаке… на подручје омишаљске опћине на отоку Крку. Истражујући страна документа и хрватску историографију, др Никола Жутић налази да су земље западно од Дрине и Дунава у Средњем веку биле насељене само Србима – у огромној већини православне вере: Велики број Срба на просторима Горског котара, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Далмације, Босне и Херцеговине, прије турског освајања југоистока Европе живио је као аутохотан народ. Аустрија је накнадно, током 15. и 16. вијека, створила Војну крајину, како би православне и римокатоличке Србе, као граничаре, укључила у свој одбрамбени државни систем. Поред аутохтоних западних Срба, нове српске масе су, поред турским налетом, извршиле досељење са истока, те се ставиле у војну службу аустријске царевине. Млетачка крајина, односно далматинско залеђе, искључиво је била насељена Србима (Власима, ускоцима Морлацима). Тај српски динарски крак се спустао ка данашњој Црној Гори и јужном Приморју (Бока Которска). Број римокатолика, како сведочи и један римокатолик, аустријски барон Бартенштајн, ”у то доба врло мален беше”. Др Жутић је доследно пратио судбину Срба западно од Дрине и прикупио је необориве доказе да су Ватикан, Млетачка Република и Аустрија чинили све да што више православних Срба преведу у римокатоличку веру, па да их, касније, припреме за укључивање у хрватску нацију, без обзира – како смо рекли, што никад нису говорили хрватским језиком, а што не чине ни њихови потомци данас – у 21. столећу. Узећемо детаље о том преверавању Срба у Лици и Далмацији: У писму задарског надбискупа Теодосија, које је упутио префекту Конгрегације за пропаганду вјере, 16. новембра 1661, траи се предузимање ригорозних мјера против ”шизматичких Морлака” (Срба из Далмације), како би се они превели на унију. Дакле, у правосавним крајевима Балкана, Ватикан је упорно спроводио прозелитску мисију над православним ”шизматицима”… Бискуп Нина јавља, 5. октобра 1680, да у Нину има 50 колиба и 15 камених кућа у којима живи 200 Морлака. Даље, извјештава да у многим мјестима нинске бискупије живе православни Срби. Бискуп изражава жељу да Рим пошаље мисионаре да раде на њиховом унијаћењу. Нарочито истиче да у селу Будину ”станује најгори шизматички народ”. У извјештају из априла 1693, бискуп Нина Ђорђе Парчић наводи да на територији нинске бискупије живи 5.486 римокатоличких и 7.363 православних Срба. Погледајмо, документа из краја 17. столећа означавају становнике Далмације – само Србима, без обзира да ли су православне или римокатоличке вере! Сад видимо шта је учинио образовни систем Југославије – ниједан потомак од тих Срба римокатолика данас не би признао да је Србин! Ти потомци, захваљујући др Жутићу, могу да се упознају и с чињеницом да су Дубровчани римокатолици, све до првих деценија двадесетог столећа – или до Другог светског рата, себе сматрали чистим Србима. Он пише: Најистакнутији и најобразованији Срби католици били су: Медо Пуцић, Матија Бан, др Игњат Бакотић, др Влахо Матијевић, проф. Нико Матијевић, с. Кастрапели, Марко и Мирко Кастрапели, сликар Марко Мурат, др Антун Пуљези, Антун Фабрис, др Ловро Павловић, дум Иван Стојановић, дон Јаков Групковић, Перо Будмани, Јосо Михаљевић, Викентије Бутијер, Јово Метличић, Кажимир Лукетић, Јово Матачић, Иво Ћипико, Анте Монти, Јосип Берса и многи други. Срби римокатолици у Дубровнику су жестоко прогањани већ у Бановини Хрватској 1939. године, а убијани у Независној Држави Хрватској од 1941. до 1945. године, о чему је др Жутић прикупио податке: У време припрема за проглашење Велике Хрватске у лику Бановине Хрватске, српство Дубровника је било у незавидном положају пред надирућим милитантним римокатоличким формацијама. Прогони Срба у Бановини Хрватској, па тако и у Дубровнику, били су свакодневна појава. Марко Мурат је рат провео у страху од усташке ликвидације. Академик Дејан Медаковић, у књизи ”Српски сликари”, описао је последње дане Марка Мурата: ”Из казивања његове удовице, зна се да је рат провео у страху од усташког терора, без снаге да ради нешто озбиљније. Не дочекавши ослобођење, умро је у Дубровнику, заборављен, октобра 1944. У једној собици у крају изнад Пила, протекли су посљедњи дани његове тужне, преплашене, старости, посвећени тихом посматању мора, племенитих ритмова и патине дубровачких кровова…” Ликвидацијом бројних дубровачких Срба (римокатолика) од повампирених усташа, на документарно-умјетнички начин, приказао је и велики хрватски редитељ Лордан Зафрановић у филуму ”Окупација у 26 слика”. Као и у Далмацији, становници Срема, Барање и Славоније су у 13. и 14. столећу, у огромној
  9. nastavak gornja dva clanka – ista. Nije tekst odmah stao:Као и у Далмацији, становници Срема, Барање и Славоније су у 13. и 14. столећу, у огромној већини, православни Срби. О томе, налазимо податке у опису ратова између Србије и Угарске у време владавине у Србији: Краља Драгутина, Краља Милутина, Цара Душана и Цара Уроша. У овим ратовима, српско становништво Славоније, Срема и Барање је дизало буну против угарских краљева и помагало војсци владара Србије. Овако о томе пишу ватикански и угарски документи:
    Ови дуготрајни, или боље рећи, непрестани ратови Људевита (угарски племић и војсковођа, СЈ) са Србима (1319 – 1365), врло су хрђаво утицали на српско становништво, на десној обали Дунава. Може се мислити како беху расположени Мађари према Србима, за време ових Српских ратова! Многе старе породице нестадоше, сасвим, јер им имања бише одузета, као неверницима, па чак и имена своја заменише мађарским, например: од Ословића, постадоше Остф – ије, Канижан – ије, Иштванф – ије, итд.
    Ваљда су ови подаци довољни да разоре окошталу тврдњу званичне југословенске историографије да су Срби у Угарску стигли као бегунци пред Турцима, поготово 1690, тзв. великом сеобом – под вођством Српског патријарха Арсенија III Чарнојевића. Овај кратки цитат сведочи и о католичењу и мађаризацији српских племићких породица. Касније (до данас) омасовиће се католичење православних Срба и њихово превођење у хрватску нацију. (Разлика у поступку у ова два случаја расрбљивања се састоји у чињеници да су мађаризовани Срби били обавезни да науче мађарски језик, а хрватизованим Србима је остављен српски језик, уз обвезивање изворних Хрвата (из Загорја) да се одрекну свог хрватског и да науче и користе само српски језик).
    Но, покатоличеним Србима у деветнаестом столећу је изгледало да њихови потомци неће бити похрваћени (кроатизовани), па су пркосили тадашњим пропагаторима хрватизације. Нажалост, хрватизација ће се, ипак, догодити (дај Боже – да траје ограничено) у двадесетом столећу, коришћењем државне присиле моћне Аустроугарске и немилосрдне нацистичке Немачке у Другом светском рату. То грозно антисловенско и антисрпско двадесето столеће, већина Срба римокатолика није предвидела – веровали су у лепу будућност Српства. Тако је мислио и Србин – римокатолички жупник из Дубровачке бискупије, дум Андро Мурат. Он је посетио српски манастир Савине код Херцег Новог, 1901. године, записавши у спомен књизи ове стихове:

    Српска Боко, чист српски Босфоре,
    Српске душе свети разговоре,
    Што ти лаже протусрпска срда,
    Кад је вјера ко Ловћен ти тврда.

    Др Лазо Костић ће писати да Срби римокатолици у 19. столећу нису трпали националност Дубровчана у неки словенски котао, него су строго истицали његове српске обрисе. То је чинио и др Благо Матијевић 1893, говорећи на гробу Србина Дубровчанина Меде Пуцића, римокатолика:
    Као што је покојни Медо, својим племенитим и патриотским срцем, љубио све Словене, као што је он пјевао о словенској слози, а ипак, као Дубровчанин, знао да не може да буде друго него Србин, тако и дубровачка омлаина пружа руку свим Словенима, али, уједно, не заборавља да је она српске народности, и да ту своју народност има да очува.
    Пошто злонамерни политичари и писци у земљама наследницама Југославије оптужују Вука Стефановића Караџића да је наметнуо нетачан етнички закључак о Србима православне, римокатоличке и муслиманске вере, можемо, у делима Европљана, видети да то није тачно. Вук је био само један од стотине интелектуалаца који су оставили тачне податке о Србима три вероисповести. Тако, велики словенски етнограф Лубор Нидерле, Чех, пише 1911. године:
    Вера је једно од главних знамења за диференцирање Хрвата од Срба: Хрвати су католици, Срби православни и муслимани. Ипак, ово обележје није апсолутно. Има бројних католика који се сматрају Србима и које Срби сматрају својима. То су, например, католици: Дубровника и Боке Которске, или: Шокци, Буњевци и Крашовани мађарске”.
    Дубровчани су ову оцену о свом српству потврђивали својом културном делатношћу. Имали су српске новине: ”Дубровник”, ”Славонац”, ”Срђ” и ”Српску зору”, а 1909. су основали и Матицу српску и отворили Српску штампарију. Дубровчани су били најбројнији и најактивнији чланови Српског академског удружења ”Зора” у Бечу. О Србима православним и римокатолицима источне обале Јадрана, није било подељених мишљења у деветнаестом и почетком двадесетог столећа. Већина је била православна, али су Срби римокатолици предњачили у истицању српства. О томе др Лаза Костић записује:
    Православни Срби су сачињавали 90% српског елемента приморја, а они су препутисли вођство католичком Дубровнику, где је православних Срба једва практично и било (уколико их је било били су махом Херцеговци). У Задру и Котору су била седишта правосавних епископа, у Задру је било седиште правосавне богословије, тада најбоље у српству (црквено право је предавао Никодим Милаш, најбољи каноник целог православља. За царевинско веће су бирани Срби посланици у Боки и Книну, за Далматински сабор, такође, на крајњем југу Далмације (у Боки) и на крајњем континенталном северу. Па, ипак су сви ови Срби, без изузетка, признали били водећу улогу Дубровнику, католичком, али српском.
    О српству међу римокатолицима Друбровника, написаће аустријском надвојводи Францу Фердинанду аустријски публициста Леополд барон Хлумецки, 1909. године:
    Не сме се заборавити да је Дубровник, већ годинама, жариште великосрпског покрета, који је нарочито захватио градску интелигенцију.
    Да цитирамо и Вуковог савременика, Србина римокатолика фра Гргу Мартића. Он објављује 1842:
    Језик је Херцеговаца наречје нашег српског језика.
    А други римокатолички свештеник фра Грга Шкарић је 1869. године упутио намеснику у Србији Јовану Ристићу писмо следеће садржине:
    Народ ерцеговачки вас, то је народ српски, брез да икаква другога у истом умјешана има, и то сами они исто признају из своји обичаја, из свога наричија и из предања од непамтивијека своји прадједова…
    У Црној Гори је живело петипо хиљада римокатолика, па је Краљ Никола, 1878, склопио с Ватиканом конкордат. У њему је предвиђено да служба у римокатоличким црквама буде служена на ”словенском језику”, а да старешина римокатолицима буде архиеписком у Бару, са средњевековном титулом – Примас српски. Преговарач с Ватиканом, у име Црне Горе, био је Дубровчанин гроф Лујо Војновић, тада црногорски министар правде. Тих година је папа покушао Српски (илирски) завод Светог Јеронима у Риму преименовати у ”Хрватски завод”, али се томе супростаавио Лујо Војновић и надбискуп барски Милиновић – из Пераста. Папа је устукнуо и оставио Заводу српско (илирско) име. О томе је оставио запис руски историчар Павле Ровински, ругајући се да су Срби доказали да је папа погрешив:
    Труд је крунисан пуним успехом. Изашло је (папинско) бреве, којим је установљен назив илирски за колегијум, при чему је објашњено да се другим (илирским, СЈ) именом разумеју сви Срби – католици, свих страна, и да и они имају право на Завод. Поред тога, црногорским опуномоћеницима је успело било да се у колегијум предаје српском ћирилицом. Црна Гора је тријумфовала и имала је основа да тријумфује, јер ја не познајем други пример у историји папства да је непогрешиви папа мењао своје решење. Није могуће не дивити се томе што је папа учинио концесије Црној Гори и Србима католицима.
    Фрнцуски слависта Сипријан Робер и чешки историчар Фрањо В. Сасинек (19. столеће), тврдили су да су ”Илири” једно од античких имена за Србе – староседеоце Балкана. То су, одвајкада, знали хришћански мисионари, па је зато у Ватикану дато ово име једној од римокатоличких институција: Илирски завод Светог Јеронима. И трагови старог српског Бога Велеса означавју српске земље дуж источне обале Јадрана. Оно се изговарало и у другим облицима: Волох, Силван, Витас, Видас, итд. Многе српске породице у Далмацији носе име Витас, а да нису ни свесне откуд оно потиче. Дуга небрига о прошлости и одсуство српског националног програма су условили овакве немиле појаве. Срби нису обавештени ни о томе да су токе из 19. столећа, коришћене као део свечане одеће у Херцеговини, Босни и Далмацији (данас најчешће виђене у време Сињске алке – кривотворењем се ове витешке игре сматрају традицијом Хрвата) истоветне илирским токама из времена железног доба.
    Публициста и истраживач српске баштине Јово Бајић је унео у своју књигу археолошке и старе писане податке о српском насељу у околини данашњег Босанског Грахова из четвртог столећа. Према овим поузданим изворима, види се да је Свети Јероним (рођен око 330. године, преводилац Библије на латински) био Србин (ето, Срби на Балкану пре свог ”досељавања” у 7. столећу). Ту где је рођен, у Босанском Грахову, и данас има породица с презименом ”Деура”, а мало ко данас зна да се Деурама звало једно српско племе у Далмацији – у античко доба. О становницима Србије, Херцеговине, Босне, Далмацији и Лике Средњег века, без обзира да ли су православни или римокатолици, Јово Бајић пише као о Србима:
    Као у Босни, Источној Херцеговини, Лици, Западној Србији, и у Макарском приморју, на гробовима угледних покојника, подизани су камени белези – стећци. Гробови над којима су се постављали такви надгробници, ако су у њима почивали правосавних хришћани, заузимали су правац исток – запад. У гробљу око римокатоличке цркве у Доњим Брелима код Макарске, сачувало се неколико стећака, који, од времена кад су постаљени, нису били померани – заузимају правац исток – запад. Непомерени стећци, окренути исток – запад, налазе се и код римокатоличке цркве у селу Басту и у Игранима.
    Види се, по овом цитату, да данашњи римокатолици око Макарске могу да се увере да су им преци сахрањивани по обреду Српске православне цркве. Значи, преци су им били Срби и чудо је да многи римокатолици данас верују да су друге етничке припадности у односу на сопствене претке – често и у односу на очеве, или дедове.
    На крају, да видимо како су српству певали књижевници обе вероисповести. Песма Томе П. Ораовца – Црногорца у ”Српском листу” у Задру – 30. јануара 1880. године, више је него обавезна за наук Србима данас:

    ПОЗДРАВ СРПСКОМ ЛИСТУ

    С крај Ловћена, из висине, Као што је за слободу
    Поздравља те Црногорац; Борио се он у боју;
    И жели ти дуга вијека, Тако и ти буди храбар
    И да будеш прави борац. И изврши мис’ своју…

    ..Љубећ братство, буди готов
    Пружит брату брацку руку,
    А не гледај равнодушно
    Ниједнога Срба муку…

    ***

    Богољуб Петрановић – далматински Србин
    Задар, 30. јануар 1880 – ”Српски лист”:

    ОНИМА КОЈИ ХОЋЕ ДА НЕМА СРБА ВАН СРБИЈЕ

    Па чему сте Срби ви амо
    Кад са Србим’ нисте онамо?
    Становници наше земље сви,
    Бит'морају оно што смо ми!
    Ван Србије не смје Срба бит’,
    Ко нам није мора иселит’!

    ***
    Еј, полако, соколови, ви!
    Да сад мало прозборимо ми.
    А ко нам је земљу дарово,
    Де ти кажи, крило попово?
    Својом смо је крви купили,
    Од сваког скупље платили,
    И Турчину и многом другом,
    Љутим мачем, и тешким плугом,
    Прољевајући своју мушку крв
    И бијући азијатску стрв.
    Свак је с нами помого се жив,
    Ми са никим, па још Србин крив?

    Српско име, српски језик свој,
    Српско слово, у земљи свакој,
    Бранићемо увјек од сваког,
    Од туђина, и од брата свог,
    Који пше и кличе наглас:
    – Ван Србије, нема Срба вас!
    Има, два пут више негт у њој,
    Србождере! Мучи се и зној…

    ***

    ИЛИЈА ОКРУГИЋ – СРИЈЕМАЦ (католички опат, жупник, каваљер црногорског ордена Данила Првог):

    ЂУРЂЕВ ДАНАК НА ЦЕТИЊУ 1897.

    Куд ће сокол нег соколу –
    Куд ли братац него брату,
    Куд ће, што се вјерно љуби,
    Него злато своме злату?

    Ој Ловћене, веља горо,
    Што се дижеш над Цетиње!
    Подилази л’ стење твоје
    Она дражест и милиње,

    Што га ћути сиви соко
    Кад се посље лова врати,
    Опет госи, ил’ слободан
    Са соколи с’ опет сјати?

    Ил'кад посље невидова
    Дуљег братац брату хрли,
    Да с њим својски забави се,
    Као братац искрен, врли?…

    …Клицат, да се свјетом чује,
    Кад се слави Ђурђев данак,
    Кад се снашла два сокола,
    И два брата на састанак –

    Не хајдучи, да их крије
    Зелен-гора и пећина,
    Већ на очи свему св'јету,
    А на радост брат Србина,

    Пак и друге сродне браће,
    Коју иста крвца спаја,
    Исти језик – ма да вјера
    И тек име их раздваја…

    …Вјековали крепки, здрави
    На многаја љета многа,
    Нек се српски род прослави,
    С братства тога њиховога.

    ***

    И за крај, прочтајмо стих Дубровчанина – Србина католика, који се потписао само псеудонимом – Бич:

    ДУБРАВА СИЊЕГ МОРА
    СРПСТВОМ СЕ ОПЕТ КИТИ
    ОЗАРЕН СРПСКОМ СВИЈЕШЋУ
    ДУБРОВНИК ЖЕЗЛО ПРИМА…

  10. slobodan jarcevic on said:

    Osvrnuo bi se na tvrdnju gospodina o tome da su članovi porodice Tesla, Paspalj, Rašković… a s eimenima Jovo, Savo… upisivani u rubrike kao Hrvati. Te rubrike su tako ispunjavne, ali s planom – odlukom Vatikana i Austrije. Nije nikakva tajna kad je planirano da se Srbi katolici, pa Srbi pravoslavni prebace u hrvatsku naciju. Ako bi dotični gospodin pregledao spisak ubijenih Srba u Jasenovcu, tamo bi našao da su ubijeni “pravoslavni Hrvati”. Žalosno je što je u Jugoslaviji izbegavano izučavanje kolonijalno pregnuće u srpskim zemljama – da se Srbi prevedu u Hrvate i druge nacije. Pa i u Jugoslaviji je činjeno isto – stvaranjem novih nacija, a od Srba.
    Dovidjenja, Jarčević

Komentariši

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s

%d bloggers like this: