Historija Bosne Balkana i Bosnjaka

Historija drzava i naroda Balkana, povijesne teme, kontroverze pregled historije Srba, Hrvata, Bosnjaka analiza primarnih izvora franacki anali, de administrando imperio, Nestor ljetopis popa dukljanina povelje vladara i velmoza srednjovjekovna crkva bosanska Balkan history: wars. cultures history of Serbia Bosnia Croatia… historical topics

Istoričari Drugog svetskog rata protiv rehabilitacije Draže Mihailovića


Istoričari Drugog svetskog rata protiv rehabilitacije Draže Mihailovića
Obnova procesa bila bi presedan u svetu

Mi, istoričari II svetskog rata na tlu Srbije, smatramo da se pitanje rehabilitacije Draže Mihailovića u ovom vremenu ne može postaviti iz suštinskih i formalnih razloga.
Ravnogorski pokret je samonikao, nastao od grupe nepredatih vojnika u Aprilskom ratu koje je pukovnik Dragoljub Mihailović odveo na Ravnu goru aprila 1941. Pokret je oformljen do septembra aktivnošću Draže koji je slao brojne poruke bivšim oficirima i uticajnim ličnostima, kao i kvislinškim liderima otvorenim kolaboracionistima. Draža je tajno, što mu je bio metod, pregovarao sa Titom, ali nije prihvatio kurs oružane borbe; pregovarao je i sa Nemcima i to uspešno. Sa iskustvom predratnog obaveštajca obmanjivao je saveznike da će napasti okupatora i zato je stalno tražio pomoć u oružju, opremi i novcu. Obmanjivao je sopstveni narod patriotskim parolama, te je uspeo da privuče deo javnosti.
U stvarnosti uloga Draže je bila krajnje retrogradna. Formirao je “crne trojke” koje su činile zločine nad civilima. Patentirao je slovo “Z” objavljivano preko Radio Londona, a četnička kama klala je Srbe. Žrtve ravnogoraca u Srbiji brojnije su nego žrtve svih ostalih kvislinga zajedno. Pored toga, u Sandžaku je ubijeno 30-35.000 muslimana, mirnih stanovnika. Akciju je vodio komandant crnogorskih četnika Pavle Đurišić, koji potom dobija gvozdeni krst od Hitlera.
Politički ciljevi Ravne gore izraženi su kroz mnoštvo dokumenata. Koncept “Homogena Srbija” nastao je juna 1941, u njemu se zagovara “Velika Jugoslavija” i u njoj “Velika Srbija” do linije Karlobag-Virovitica. Ta država bi kontrolisala sve oblasti javnog života. Bitan činilac je srpski narod koji se “nesme deliti po klasama”. Predviđa se jedna država, monarhistička i centralistička, jedno društvo bez političkog pluralizma pod jednim vođom “Čičom”, sve u “Novoj Evropi”. Draža je u naredbama zastupao iste stavove: “Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata”. Draža je inicirao konferenciju četničke omladine Crne Gore i Sandžaka krajem 1942, na kojoj je zaključeno da će uvećana Jugoslavija biti centralizovana kraljevina. Hrvati i Slovenci će u njoj imati svoje oblasti, a “nacionalnih manjina neće biti”. “Neko vreme” (?) će jedini nosilac vlasti biti četnička organizacija. Svi državni činovnici i sudije biće iz četničkih redova. Vojska i žandarmerija pod direktnom kontrolom četničke organizacije…
Izveštaji britanskih vojnih misija jednodušno su ukazivali da se Draža ne bori protiv okupatora. Zapadni saveznici 1943. prestali su da pružaju pomoć četnicima, a na skupu velike trojice u Teheranu zaključeno je da treba pomoći samo Titovoj armiji. U leto 1944. Draža je raščinjen, a kralj Petar poziva sve četnike da pristupe Narodnooslobodilačkoj vojsci pod komandom Tita, kako bi izbegli “sramni žig izdaje”.
Sva dokumentacija u zemlji i svetu svedoči o četničkoj saradnji sa okupatorom. Suđenje Draži Mihailoviću 1946. u prisustvu stranih predstavnika i novinara bilo je javno i legalno. Kao i Nirnberški proces, suđenja po nacionalnim tribunalima za ratne zločine su važeća i nigde u svetu se nije postavilo pitanje njihovog prekvalifikovanja.
Formalno-pravno, za dokazivanje da je Draža bespravno i nepravedno osuđen neophodan je odgovarajući postupak, što bi bio presedan u svetu. Postavljanje pitanja rehabilitacije četnika u ovom vremenu izazvalo bi veliko uznemirenje domaće i strane javnosti. U krajnjem efektu to bi bilo kompromitovanje Srbije. Potezanje ovog pitanja, pored toliko drugih od vitalnog značaja za opstanak i razvoj naše Srbije, izazvalo bi nove teškoće, trvenja i podele.
Dr Dragoljub Petrović, dr Miroljub Vasić, dr Momčilo Isić,
dr Radoje Pajović, dr Milovan Bosić, dr Ranko Končar,
dr Pero Damjanović, dr Dušan Živković, dr Milan Borković,
dr Olivera Milosavljević, dr Branko Latas, dr Branko Pavićević,
dr Mladenko Colić, dr Nenad Petrović, dr Gojko Jakovčev,
dr Nikola Živković, dr Miodrag Zečević,
dr Milutin Folić, dr Mladen Stefanović, dr Gojko Miljanić

http://www.mail-archive.com/sim@antic.org/msg33243.html

Drazine famozne instrukcije(vidite kome djele penzije)
INSTRUKCIJA DRAZE MIHAILOVICA MAJORU BORDU
LASICU I KAPETANU PAVLU DJURISICU

20. decembra 1941

Ciljevi nasih odreda jesu:

1.) Borba za slobodu celokupnog naseg naroda pod skiptrom Njegovog Velicanstva Kralja Petra II.
2.) Stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnicki cistu u granicama Srbije — Crne Gore — Bosne i Hercegovine — Srema — Banata i Backe.
3.) Borba za ukljucenje u nas drzavni zivot i svih jos neoslobodjenih, slovenackih teritorija pod Italijanima i Nemcima (Trst — Gorica — Istra i Koruska) kao i Bugarske, severne Albanije sa Skadrom.
4.) Ciscenje drzavne teritorije od svih narodnih manjina i ne-nacionalnih elemenata.
5.) Stvoriti neposredne zajednicke granice izmedu Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Slovenije ciscenjem Sandzaka od Muslimanskog zivlja i Bosne od Muslimanskog i Hrvatskog zivlja.
6.) Kazniti sve Hrvate i Muslimane koji su u tragicnim danima nemilorsdno unistavali nas narod.
7.) U krajevima ociscenim od narodnih manjina i ne-nacionalnih elemenata izvrsiti naseljavanje Crnogorcima (u obzir dolaze siromasne nacionalno ispravne i postene porodice) … Sa Komunistima — partizanima ne moze biti nikakove saradnje jer se oni bore protiv dinastije i za ostvarenje socijalne revolucije.
Postupak: sa Arnautima, Muslimanima i Ustasama prema njihovim zaslugama za njihova gnusna nedela prema nasem zivlju tj. iste treba prepustiti »Narodnom sudu« — prema Hrvatima koji su pod okupacijom Italijana postupiti prema njihovom drzanju u danom trenutku.

IZVESTAJ DJURISICA DRAZI MIHAJLOVICU – str. pov. 13. februara 1943. godine ;
Polozaj – NACELNIKU STABA VRHOVNE KOMANDE.
Opis: akcije u Pljevaljskom, Cajnickom i Focanskom srezu protiv muslimana.

,,Operacije su izvrsene tacno po naredjenju i izdatoj zapovesti. Napad je poceo u odredjeno vreme. Svi komandanti jedinica izvrsili su svoje dobivene zadatke na opste zadovoljstvo. Otpor neprijatelja bio je slab od pocetka do kraja. Jedini veci otpor bio je na Trebiskom brdu. Nasi odredi 7. ovog meseca vec su izbili na r. Drinu, te su borbe zakljucno sa tim danom bile uglavnom zavrsene, a zatim je nastalo ciscenje oslobodjene teritorije. Sva muslimanska sela u tri pomenuta sreza su potpuno spaljena, tako da nijedan njihov dom nije ostao citav. Sva imovina je unistena osim stoke, zita i sena. Naredjeno je i predvidjeno prikupljanje ljudske i stocne hrane u odredjenim mestima, za stvaranje magacina rezervne hrane i ishranu jedinica, koje su ostale na terenu zbog ciscenja i pretresanja terena…Za vreme operacije se pristupilo potpunom unistenju muslimanskog zivlja bez obzira na pol i godine starosti.”

ZRTVE: Nase ukupne zrtve su bile 22 mrtva, od kojih dva nesretnim slucajem i 32 ranjena. Kod muslimana oko 1.200 boraca i do 8.000 ostalih zrtava i to zene, dece i staraca…”

Izvor: Dokument broj 37, Zbornik XIV, str. 184-185 iz knjige Branka Latasa ‘Saradnja cetnika Draze Mihajlovica sa okupatorima i ustasama 1941. – 1945. godine’.

Eto, tako proglasise cetnike anti-fashistima.HAHAHAHA

Klopke za neprijatelja

U poverljivom izvestaju Vrhovnoj komandi Vermahta 20. juna 1943. general-lajtnant Liters, opisujuci operaciju “Svarc” od 15. maja do 16. juna 1943, dalje istice:
Naoruzanje komunista je bilo dobro. Raspolazu zacudjujuce velikim brojem automatskog oruzja (lakim mitraljezima, teskim mitraljezima, minobacacima itd.) i uz to obiljem municije. Svi se izvjestaji slazu, a i nasi gubici to dokazuju, da ovim oruzjem umeju da rukuju. Odlicnom obavjestajnom sluzbom (pomocu stanovnistva itd.) vestim koriscenjem zemljista i kamuflazom (takodje i uniformama svih vrsta), uvijek su uspijevali da nasim trupama postave klopke.
Nesumnjivo je da su komunisti protivnik s kojim se mora ozbiljno racunati, kome je dorasla samo jedinica koja je opremljena i naoruzana svim potrebama za vodjenje borbe u planinama, koja je dobro uvjezbana i naviknuta na najveca tjelesna naprezanja.”
Dakle, u svijetlu podataka koje nam je pruzila autenticna istorijska gradja jasno je kao dan da je u Drugom svjetskom ratu Vrhovna komanda Vermahta dovodila svoje divizije sa Istocnog fronta u Jugoslaviju (“sedam ofanziva”) da operisu, a ne da se odmaraju, kako nas M. Mihailov – zastitnik od partizanskih mitova, obavijesti u Danasu – zakljucuje svoj odgovor Radomir Vujosevic.
Mihaila Ivezica iz Beograda na reakciju su naterali novi udzbenici istorije za osnovne i srednje skole, u kojima se dokazuje da su u Jugoslaviji bila dva antifasisticka pokreta. To, po njemu, nije tacno, i ovim redovima dokazuje svoj stav:
Kome je stalo do istine nije tesko utvrditi da se Draza Mihailovic, sa manjom grupom oficira i podoficira bivse jugoslovenske vojske, nakon kapitulacije 1941. sklonio na Ravnu goru i time izbegao zarobljenistvo. Vec u junu mesecu Draza je preko svojih oficira puk. Pantica i kapetana Mitrovica uspostavio vezu sa Nedicem i Acimovicem, a preko njih i sa Nemcima. Navedeni oficiri organizovali su i sastanak Drazi sa Nemcima u Divcima 11. novembra 1941. na kome je dogovorena saradnja cetnika i Nemaca o zajednickoj borbi protivu komunista (partizana), koja je trajala sve do kraja rata 1945. Pored navedenog sporazuma, cetnici su sa Nemcima sklopili jos 19 sporazuma i vodili 128 “zdruzenih operacija” protivu jedinica Narodnooslobodilacke vojske.
U septembru i oktobru 1941. Tito je sa svojim najblizim saradnicima dva puta isao na razgovore sa Drazom i to u Struganiku 19.09. i u Brajicima 26. i 27.10. da moli Drazu da zajednicki vode borbu protiv okupatora. Sklopljeni su i neki sporazumi, ali od svega toga nije bilo nista, jer je Draza u to vreme vec kontaktirao sa Nemcima. Tako je 1. novembra, tri dana posle razgovora sa Titom u Brajicima, uputio pismo Stabu 342. nemacke divizije u Valjevu, sa molbom da mu se isporuci oruzje i municija i da ce on sa svojim cetnicima ocistiti od komunista (partizana) celu zapadnu Srbiju. Tog istog dana 1. novembra Draza je sa svojim cetnicima frontalno napao partizanske odrede u zapadnoj Srbiji i time prekrsio sporazum sa Titom. Od tada pa sve do kraja rata Draza nije prestao da se zajedno sa okupatorom bori protiv NOV.

www.danas.co.yu/20021104/feljton.htm

Saradnja četnika sa osovinskim snagama u Drugom svetskom ratu

Iz projekta Википедија

Skoči na: navigacija, pretraga

Četnici, odnosno Jugoslovenska vojska u otadžbini u drugom svetskom ratu predstavljali su raznorodnu formaciju sastavljenu delom od organizovanih vojnih jedinica, delom od samoniklih ustaničkih odreda. Vojnički ove jedinice su stajale pod komandom Vrhovne komande na čelu sa Dragoljubom – Dražom Mihailovićem koga je vlada Jugoslavije u izbeglištvu imenovala za načelnika štaba Vrhovne komande i ministra vojnog. Političko jedinstvo zasnivalo se na ravnogorskoj ideologiji koju su u velikoj meri delili svi pripadnici. Političke principe pokreta formulisalo je političko jezgro, u kome su se isticali Dragiša Vasić i Stevan Moljević. Osnovne karakteristike ove ideologije bile su:

– srpski patriotizam rojalizam. Pokret se zasnivao na tradiciji borbe srpskog naroda za slobodu. Po ovom osnovu pokret je bio antinemački orijentisan.

– velikosrpski ekspanzionizam. Pristalice su smatrale da je neophodno obrazovanje velike Srbije kao osnova Jugoslavije, te da su Hrvate treba kazniti zbog izdaje i ustaških zločina, a muslimane kao nepouzdan element ukloniti.

– patrijarhalno narodnjaštvo koje se pred komunističkom ekspanzijom razvilo u antikomunizam.

 

Викизворник

Vikizvornik ima originalan tekst povezan sa ovim člankom:

Instrukcija D. Mihailovića Pavlu Đurišiću od 20.12.1941.

 

Викизворник

Vikizvornik ima originalan tekst povezan sa ovim člankom:

Radiogramsko naređenje D. Mihailovića svim komandantima od 7.11.1943.

Dokumenti:

Memorandum Stevana Moljevića od 30.6.1941.

Četnički pokret se po osnovi antinemačkog patriotskog stava svrstao uz saveznike. Pokret se zalagao za društvenu i nacionalnu reformu koja treba da bude provedena u trenutku pobede nad Nemačkom. Međutim, kako se u međuvremenu u zemlji proširio partizanski pokret vođen od strane Komunističke partije Jugoslavije, pristalice ravnogorske ideologije prepoznale su u njemu glavnu opasnost za svoje ideje, vrednosti i za svoj društveni projekt. Ovo neprijateljstvo vrlo brzo naraslo je do ekstremnog intenziteta i postalo dominanti činilac četničkih aktivnosti. Na taj način je, po osnovu borbe protiv zajedničkog neprijatelja, stvoren prostor za razne oblike saradnje između četnika i raznih osovinskih i kvislinških formacija.

Sadržaj

[сакриј]

//

Pokušaj uspostavljanja saradnje sa Nemcima [uredi]

Saradnja sa Nedićevom vladom [uredi]

Draža Mihailović je na samom početku stvaranja svoje organizacije, tokom leta 1941. stupio u kontakt sa kvislinškim režimom Milana Aćimovića. Mihailović je smatrao da se kvislinški režimi Aćimovića i posle njega Nedića mogu višestruko iskoristiti:

– Kvislinške snage održavale su red i mir i suzbijale komunizam i u tom svojstvu bile su koristan partner

– Postojanje kvislinških snaga moglo se iskoristiti kao paravan za privremenu legalizaciju četničkih odreda u kriznim situacijama

– One su bile potencijalni izvor snabdevanja – bilo dobrovoljnog, bilo putem fingiranih ili stvarnih prepada

– One su omogućavale posrednu vezu sa okupacionom silom

– Prema Mihailovićevoj zamisli trebalo je da njegovi pristalice unutar kvislinškog aparata pripreme teren za masovan i organizovan prelazak kvislinških snaga pod Mihailovićevu komandu u trenutku povlačenja neprijatelja i raspada okupacionog sistema

Mihailović je smatrao da su oružane akcije protiv okupatora bez izgleda na uspeh, da mogu izazvati represalije i da su stoga štetne, te ih treba izbegavati. Prema njegovoj doktrini, u otvoren sukob sa okupatorom trebalo je stupiti u tvenutku njegovog povlačenja usled savezničkog iskrcavanja na Balkanu ili usled poraza na drugim frontovima.

Međutim, naglo širenje partizanskog pokreta koji je zastupao shvatanje da okupatora treba napadati uvek, svuda i po svaku cenu, kao i uspesi ustanika i slabost okupacionih snaga, naveli su neke Mihailovićeve komandante da se spontano priključe akcijama protiv okupatora. Na inicijativu partizanskog rukovodstva, Tito i Mihailović sklopili su u Brajićima 26.10.1941. sporazum o zajedničkoj borbi protiv okupatora.

Mihailović je shvatio da je ovakav razvoj situacije opasan po njega, pa je preduzeo korake da uspostavi vezu i sa Nemcima. Ta njegova aktivnost odvijala se preko pukovnika Branislava Pantića, njegovog predstavnika i obaveštajca u Beogradu.

Mihailovićeva ratna doktrina [uredi]

Prema svedočanstvu Ratka Martinovića Mihailović nije imao nameru da napada Nemce pre nego što dođe do značajnih promena na savezničkim frontovima. Smatrao da su Nemci suviše jaki da bi ustanak protiv njih imao izgleda na uspeh. Na razgovoru sa nemačkim predstavnicima u selu Divci 11.11.1941. izjavio je:

“Nije moja namera da ratujem protiv okupatora, jer kao generalštabni oficir poznajem snage obeju snaga.”

Izvor: Zapisnik sa sastanka Mihailovića sa nemačkim predstavnicima u selu Divci

S druge strane, verovao je da će saveznici na kraju pobediti. U međuvremenu, verovao je da mora sprečiti ekspanziju komunizma kroz formu narodnooslobodilačke borbe. Smatrao je da će trenutak sloma okupatora biti odlučujući za buduće uređenje zemlje.Da bi se taj trenutak mogao iskoristiti, potrebno je:

a) biti, makar formalno, priznata pro-saveznička formacija, i

b) biti u tom trenutku vojno dominantan u odnosu na ostale etničke ili ideološke struje sa pro-savezničkim statusom.

Partizanski pokret bio mu je glavni rival, a takođe i glavni ideološki protivnik po svim važnim pitanjima. Iz ovoga je Mihailović izveo jasan zaključak da su partizani njegov neprijatelj broj jedan.

U skladu sa ovim shvtanjem, razvio je koncepciju korišćenja svih ostalih činilaca u svoju korist u ovoj osnovnoj borbi. Smatrao je da treba da se drži antifašizma, jer je to bilo u skladu sa njegovim opredeljenjima, i obezbeđivalo je podršku naroda, podršku saveznika i status savezničke sile. Ipak, taj antifašizam je ostao deklarativnog i propagandnog karaktera, (videti Proglas Srbima, Hrvatima i Slovencima od 16.11.1941.) da se snage ne bi iscrpljivale u relativno beskorisnim sukobima sa nadmoćnim protivnikom. Takvo gledište osnaženo je nakon prve zvanične radio poruke od strane predsednika izbegličke vlade Dušana Simovića primljene 28.10.1941. u kojoj se poručuje:

“… Do daljnjeg znaka za zajednički rad, bez krajnje potrebe ne izazivati neprijatelja.”

Sa zapadnim saveznicima povezivao ga je strateški interes i ideološka bliskost, a sa okupatorima, odnosno silama osovine delio je zajednički interes suzbijanja partizanskog pokreta. Mihailović je smatrao da ovaj strateški interes do daljnjeg ne mora doći u sukob sa taktičkim. Na toj osnovi ponudio je Nemcima svoju koncepciju u kojoj bi njegove trupe preuzele na sebe obračun sa partizanima i održavanje reda i mira. Za uzvrat je tražio diskretno snabdevanje vojnom opremom i samostalnost u radu.

Izvori:

 

Викизворник

Vikizvornik ima originalan tekst povezan sa ovim člankom:

Izjava pukovnika Branislava Pantića o Mihailovićevoj odluci da pregovara s Nemcima

 

Викизворник

Vikizvornik ima originalan tekst povezan sa ovim člankom:

Izveštaj kapetana Matla pretpostavljenima od 30. oktobra 1941. o razgovorima sa predstavnicima Draže Mihailovića

 

Викизворник

Vikizvornik ima originalan tekst povezan sa ovim člankom:

Zapisnik sa sastanka Mihailovića sa nemačkim predstavnicima u selu Divci 11.11.1941.

Odnosi sa nemačkom okupacionom upravom [uredi]

Nemačka uprava je u cilju održavanja reda u Srbiji formirala kvislinšku “komesarsku upravu” Milana Aćimovića, a nakon njenog neuspeha, “vladu nacionalnog spasa” generala Milana Nedića. Međutim, u Srbiji je izbio narodni ustanak i malobrojne nemačke okupacione snage su bili prinuđeni na povlačenje. Partizani su imali inicijativu, a lokalne četničke snage priključivale su se spontano, ili da bi zadržale kontrolu nad situacijom i uticaj u narodu, kako je to objasnio Mihailović na sastanku u Divcima (videti: Protivosovinske aktivnosti četnika u drugom svetskom ratu).

Nemci su za gušenje ustanka angažovali dodatne trupe i počeli provođenje drastičnih masovnih represalija nad civilnim stanovništvom. Ovo je Mihailovića dodatno učvrastilo u uverenju o pogrešnosti otvorene borbe protiv okupatora pre završne faze rata.

Mihailović je pokrenuo ofanzivu na partizane u zapadnoj Srbiji i zatražio kontakt sa nemačkom upravom radi prekidanja neprijateljstva. Međutim, Nemci su na sastanku u Divcima 11.11.1941. odbili ovu ponudu primirja i saradnje kao neiskrenu.

U ofanzivnom nastupanju, Nemci su potisnuli partizanske formacije iz Srbije, dok su četnički odredi jednim delo raspustuili regrute kućama i ostali u ilegali samo na kadrovskom sastavu, a drugim delom se legalizovali kao pripadnici zvaničnih formacija Milana Nedića. Za Mihailovićem je raspisana poternica i on se nekoliko meseci krio u dubokoj ilegali.

U junu 1942. Mihailović je prešao u italijansku okupacionu zonu, na teritoriju koju su držali crnogorski četnici.

Stanje sukoba niskog intenziteta [uredi]

Aktivnosti četničkih odreda u Srbiji svedene su na najmanju meru da se ne bi izazivao okupator, i uglavnom su ograničene na organizacionu i obaveštajnu delatnost i sitnije diverzije. Uprkos tome, nemački okupator je veoma ozbiljno shvatao četničku pretnju i povremeno organizovao policijske akcije protiv preostalih Mihailovićevih odreda, koji su se trudili da izbegnu dodir sa neprijateljem. Težište aktivnosti obeju strana premeneto je na teritoriju NDH.

Saradnja sa NDH [uredi]

Na celoj teritoriji NDH na kojoj su živeli Srbi, došlo je do spontanog organizovanja ustanka protiv ustaškog terora. Komunisti su se priključili ustanicima i preuzeli rukovodstvo nad vođenjem i organizacijom ustanka. Oni su nametnuli svoje principe: beskompromisnu borbu protiv svih okupatora i pomagača, zabranu nacionalnog revanšizma i zabranu pljačke, te vojničku disciplinu. Bilo iz ideoloških razloga, bilo zbog neprihvatanja ovih principa, bilo pod uticajem Nedićevih i Mihailovićevih izaslanika ili propagande preko radio-Londona, među ustanicima je došlo do podele. Nacionalistički elementi organizovali su se i tokom prve polovine 1942. putem pučeva preuzeli od komunista rukovođenje ustaničkim odredima u centralnoj i istočnoj Bosni.

 

Викизворник

Vikizvornik ima originalan tekst povezan sa ovim člankom:

Sporazum grupe četničkih predstavnika sa predstavnicima NDH od 23.5.1942.

Ovi odredi s početka nisu bili u neposrednoj vezi sa Mihailovićem, ali su ga priznavali za komandanta. Tokom druge polovine Mihailović uspostavlja neposredniju kontrolu nad bosanskim četnicima preko svog “delegata Vrhovne komande za zapadnu Bosnu”, kapetana Bore Mitranovića i žandarmerijskog majora Slavoljuba Vranješevića.

Ovi odredi sklopili su ugovore o saradnji sa vojnim vlastima NDH tokom aprila, maja i juna 1942. Prvi je sporazum sa NDH potpisao Uroš Drenović u ime svog odreda 27. aprila 1942. Zatim su slične sporazume potpisali Lazo Tešanović, Rade Radić, Savo Božić, Cvijetin Todić, Radivoje Kerović i drugi. Radi koordinacije, ove jedinice obrazovale su Glavni štab bosanskih četničkih odreda na čelu sa Radom Radićem kao zajedničku komandu. O sadržaju ovih ugovora govori sledeći zapisnik sačinjen povodom sklapanja jednog od njih:

Zajednička borba protiv NOVJ [uredi]

U prvoj polovini 1942. nemačka okupaciona komanda proglasila je oblast južno od Save za ratnu zonu i time preuzela neposrednu operativnu i vojno-administrativnu komandu nad svim trupama. Spozazumi između četnika i NDH bili su sugerisani i odobreni od strane nemaččke komande, tako da su ti sporazumi predstavljali faktičku integraciju četnika u operativnu i okupacionu upravu. Nemačka operativna komanda uspostavila je puno operativno jedinstvo, tako da su u zajedničkim operacijama protiv partizana rame uz rame učestvovale Nemačke snage, snage NDH i četnički odredi. Primer ovakvih zajedničkih operacija su operacije na planini Manjači septembra 1942. u kojima su učestvovale 3. bataljon 721. nemačkog pešadijskog puka, 2. čete 1. domobranskog regrutne bojne, 1. i 2. bojna Petrinjskog zdruga, vod haubica i 8 tenkova zajedno sa četnicima Manjače protiv partizanske grupacije sastavljene od 1. krajiške, 2. proleterske i delova 2. krajiške, 3. sandžačke i 4. crnogorske brigade.

Početkom 1943. ovi ugovori su obnovljeni.

U svim italijanskim i nemačkim operacijama do kraja rata četnici i snage NDH nastupale su u operativnom jedinstvu i pod operativnom komandom okupatora.

Ipak, zabeležen je znatan broj incidenata u odnosima četnika i NDH, kao i u četničko-nemačkim odnostima, ali ih je zajednička ratna sudbina do kraja održala u kakvom-takvom jedinastvu.

Saradnja sa Italijanima [uredi]

Za razliku od Nemaca i NDH, saradnja četnika sa italijanskom okupacionom upravom odvijala se glatko, bila je vrlo uspešna, razvijena i praktično javna. Mihailovićev opunomoćenik vojvoda Ilija Trifunović – Birčanin stanovao je u okupiranom Splitu, sastajao se i javno družio sa italijanskim visokim oficirima. Kad je umro, 3.2.1943., italijanske vlasti priredile su mu svečanu sahranu.

Vojvoda Jevđević posećivao je komandu talijanske Druge armije u Sušaku i ugovarao zajedničke operacije. Za jednu od takvih operacija Italijani su decembra 1942. brodovima prevezli 3000 četnika Petra Baćovića iz Metkovića u Split, a zatim kamionima u Knin. U drugoj operaciji u februaru 1943, prevezli su crnogorske četnike pod komandom Baja Stanišića vozom iz Nikšića u Mostar.

 

Викизворник

Vikizvornik ima originalan tekst povezan sa ovim člankom:

Izveštaj komandanta 1. brdske divizije od 14.5.1943.

 

Викизворник

Vikizvornik ima originalan tekst povezan sa ovim člankom:

Razgovor između general-majora fon Štetnera i ekselencije Ronkalje 14.5.1943.

Italijani su četnike snabdevali oružjem, municijom, ostalom vojnom opremom, davali im plate po osnovu prijavljenog broja ljudstva, i formirali zajedničke kaktičke sklopove za borbu. Ovi taktički sklopovi sastojali su se uglavnom od četničke pešadije i italijanske artiljerije.

S obzirom na nivo saradnje sa italijanskim fašističkim snagama, kontroverzno je četnike nazivati antifašističkim pokretom. Sledeći dokumenti iz operacije Švarc svedoče o brizi i zalaganju za četnike koje su italijanski komandanti ispoljavali pred svojim nemačkim kolegama:

Nakon kapitulacije Italije 8. septembra 1943. sve četničke snage iz italijanske okupacione zone (Đujić. Baćović i drugi – v. Uputstvo komandanta nevesinjskog korpusa od 30. decembra 1943. komandantu konjičke brigade, Izveštaj majora JVUO Vasilija Marovića od 17. februara 1944., Izveštaj kapetana JVUO Franca Kovača od 23. februara 1943.…) ubrzo su uspostavile punu saradnju sa novouspostavljenim nemačkim okupacionim vlastima. Ova saradnja uključivala je učestvovanje u zajedničkim operacijama (na primer operacija Citen (Ziethen), operacija Bora), vršenje zaštitne istražarske službe za okupatora i učestvovanje u diverzantskoj i obaveštajnoj delatnosti. Nemci su četnike snabdevali oružjem i opremom i dozvoljavali im da prema potrebi koriste njihove garnizone za smeštaj i motorizaciju za transport.

Uspostavljanje saradnje sa Nemcima [uredi]

Nakon kapitulacije Italije 8.9.1943. Nemačke pozicije na Balkanu postale su mnogo ranjivije. Kapitulacija Italije praćena je rasplamsavanjem ustanka protiv okupatora, pa su nemačka vlada i nemačka vrhovna komanda dovele na Balkan krupna vojna pojačanja i izvršile korenitu reorganizaciju. Na mesto opunomoćenika za Balkan nemačko ministarstvo inostranih poslova postavilo je 28.8. 1943. Hermana Nojbahera. Nojbaher se pokazao kao pragmatičan organizator i u njemu je Mihailović našao perspektivnog partnera za pregovore.

O stavu prema situaciji na Balkanu i odnosu prema četnicima Mihailovića, rečito govori · Процена ситуације на подручју Југоистока крајем октобра 1943. од команданта Југоистока fon Vajhsa.

Do druge polovine 1943. JVUO je uspešno izvršila organizacionu obnovu i putem mobilizacija ojačala svoje jedinice u Srbiji. Ponesen entuzijazmom posle pada Italije, Mihailović je podigao stepen neprijateljstva prema Nemcima na viši nivo. Najočiglednija posledica bio je napad na garnizon u Višegradu 5.10.1943. u kojem su se, pored trupa NDH, nalazile i dve čete 369. divizije Vermahta.

 

Викизворник

Vikizvornik ima originalan tekst povezan sa ovim člankom:

Sporazum inspektora četničkih odreda Draže Mihailovića pukovnika Jevrema Simića i vojnoupravnog zapovednika Jugoistoka od 23.1.1944.

Međutim ovaj entuzijazam je kratko trajao usled narasle opasnosti od NOVJ koja je ogrozila i JVUO i Nemce. Na inicijativu Nojbahera otpočeli su pregovori, a prvi ugovor o saradnji potpisan je 19.11.1943. između Voje Lukačevića, komandanta Mileševskog korpusa i nemačkog predstavnika fon Fredea, a 27.11. sa Nikolom Kalabićem. U narednim nedeljama ugovori su potpisani i sa drugim komandantima korpusa od operativne važnosti. Sam Mihailović nikad nije potpisao ni jedan ovakav ugovor, ali je ovim ugovorima bio pokriven veći deo nemačke okupacione zone u Srbiji. Ovi sporazumi bili su u velikoj meri tipizirani, nalik na sledeći:

Primena sporazuma [uredi]

Nemci su bili nezadovoljni primenom ovih sporazuma, jer je uprkos njima došlo do jednog broja incidenata, odnosno diverzija i nasilja prema pripadnicima Srpske Državne Straže od strane četnika. Vojnoupravni komandant Jugoistoka general Felber pokrenuo je nekoliko racija i hapšenja protiv pripadnika JVUO počev od februara 1944.

Međutim, kad je sredinom marta 1944. operativna grupa sastavljena od Dvuge i Pete divizije prodrla iz Sandžaka u zapadnu Srbiju, sve nesuglasice su potisnute i sve trupe sastavljene od jedinica Vermahta i SS, bugarskog okupacionog korpusa, korpusa JVUO iz zapadne i jugozapadne Srbije, SDS, SDK i RZK pod objedinjenom nemačkom komandom generala Felbera funkcionisale su kao jedinstvena operativna grupa. Kod četničke nadležne komande Neška Nedića bio je akreditovan nemački kapetan Vajel kao oficir za vezu. Zajedničke operacije trajale su nešto duže od dva meseca (v. Izveštaj Vojnoupravnog komandanta jugoistoka od 13. Maja 1944.).

Ova harmonična saradnja ponovila se i prilikom nemačke operacije “Trumpf” (Trumpf) u jablaničko-topličkoj oblasti protiv 21. 22. 24. i 25. divizije NOVJ tokom jula i avgusta.

Tokom jula i avgusta 1944. intenzivirali su se kontakti između predstavnika nemačke komande Jugoistoka, poslanika Nojbahera, predsednika vlade Nedića i predstavnika Mihailovića (v Nemački izveštaj o razgovoru s četnicima od 14.7.1944., Nemački zapisnik sa pregovora sa četnicima 11.8.1944. ). Ovi razgovori završili su formulisanjem inicijative za formiranje srpske armije jačine 50.000 ljudi za borbu protiv komunizma kojom bi rukovodio Mihailović, a koju bi opremila Nemačka. Hitler je međutim odbacio inicijativu (v. Službena beleška sa referisanja Hitleru o planu saradnje sa četnicima od 22.8.1944.), i odobrio samo taktičku saradnju sa četnicima.

Izbijanje Crvene armije na severoistočnu granicu Jugoslavije usled ove vezanosti za Nemce i straha od komunizma izazvalo je konfuziju u četničkim redovima. Znatan deo trupa JVUO tokom septembra razbijen je od strane NOVJ u zapadnoj Srbiji. I sam Mihailović nateran je na povlačenje u Bosnu. Jedna grupacija korpusa JVUO okupila se u jugozapadnoj Srbiji. Neki su pokušali sa napadima na Nemce (Predrag Raković na primer), ali je i ovja entuzijazam bio vrlo kratkotrajan.

Uglavnom, komandant Jugoistoka fon Ler u svom izveštaju vrhovnoj komadi navodi 10.000 četnika Pavla Đurišića kao svoje vlastite snage, dok za četnike iz Srbije kaže da se “drže u senci Vermahta”. Ovaj status nesigurnih i nevoljnih saputnika koji su četnici i Nemci imali u poslednjoj fazi rata najbolje odslikava ovaj deo izveštaja:

IZVEŠTAJ KOMANDE GRUPE ARMIJA “E” OD 11. NOVEMBRA 1944. KOMANDANTU JUGOISTOKA [uredi]

 

Викизворник

Vikizvornik ima originalan tekst povezan sa ovim člankom:

Izveštaj Komande grupe armija “E” Komandantu Jugoistoka od 11.11.1944.

Викицитати„”…

2. Grupa Marković (Žiivorad Žika, komandant 2. kosovskog korpusa) (2500—3000), u sporazumu sa nem. vojskom, osigurava odsek Mitrovica — Raška (mesta uklj.) — Novi Pazar. Izviđanje protiv Bugara, Tita i Sovjeta. Do sada nije bilo ozbiljnih incidenata. Potrebna je opreznost. Trifunović (general Miiroslav Trifunović, četnički komandant Srbije), sa oko 10.000 četnika Račića i Keserovića, uporedno sa nem. pokretima u rejonu Prijepolje. Pravac marša Foča. U početku učešće u borbenim dejstvima na nemačkoj strani (zaštita bokova). U poslednje vreme samo saputnici. Utisak: dokle god postoje zajednički interesi — uopšte mir. Ako vide mogućnost uspeha, bezuslovno treba očekivati prepade na nemački Vermaht, naročito na odvojene grupe.”“

({{{2}}})

[1]

Saveznici i četnička kolaboracija [uredi]

Zapadni saveznici pridavali su veliki značaj protivosovinskim aktivnostima u okupiranoj Evropi. Tokom prvih meseci ustanka, na osnovu malobrojnih raspoloživih informacija, pružili su podršku Mihailovićevom ustanku. Zauzeli su stanovište da sve grupe otpora, uključujući i komunističke, treba da se uključe u opštenarodni pokret otpora kojim bi rukovodio Mihailović prema uputstvima svoje vlade i prema direktivama savezničkih strategijskih i operativnih štabova. Putem svojih sredstava informisanja u cilju stimulisanja otpora stvorili su legendu o komandantu Mihailoviću i njegovim gerilcima. U Mihailovićev štab uputili su misiju za vezu na čelu sa kapetanom Hadsonom. Misija je dignuta na viši nivo imenovanjem pukovnika Bejlija (u decembru 1942.) i kasnije generala Armstronga (u septembru 1943.) za šefa misije. U aprilu su saveznici poslali u Srbiju devet svojih misija u štabove JVUO u cilju održavanja veze i organizovanja diverzija i otpora.

Tokom 1942. i prve polovine 1943. godine saveznici su preko izveštaja svojih misija, praćenjem osovinske, naročito italijanske, štampe, i putem dešifrovanja neprijateljskog radio-saobraćaja, došli do dva zaključka:

  1. Mihailovićeve trupe ne pokazuju značajnu protivosovinsku aktivnost
  2. Jedan broj Mihailovićevih komandanata sarađuje sa osovinskim snagama.

U aprilu 1943. saveznici su uspostavili kontakt sa partizanima i postepeno počeli da im pružaju materijalnu i propagandnu podršku. Mihailoviću je postavljen ultimatum i zadat rok da otpočne sa protivosovinskim aktivnostima prema instrukcijama savezničke Komande Sredozemlja. Budući da do tih protivosovinskih aktivnosti JVUO nije došlo, u decembru 1943. saveznici su doneli odluku da uskrate svaku pomoć Mihailoviću i da svu pomoć i podršku prenesu na partizane. Savezničke misije su do maja 1944. povučene iz štabova JVUO.

Jedan od učesnika u događajima, Ficroj Meklejn (Fitzroy MacLean) u knjizi Eastern Approaches ovako je opisao taj preokret u savezničkoj politici:

Викицитати „…Odluka, doneta iz vojnih razloga, da se Mihailoviću uskrati pomoć i pruži podrška Titu, automatski je postavila i politički problem. Na prvom mestu ona je izazvala najsnažniji otpor kraljevske jugoslovenske vlade i grupe oko kralja Petra, iako se sam kralj na kraju prećutno složio. Drugo, ona je postavila i pitanje da li će, s naše strane, posle vojnog priznavanja Tita kao saveznika, uslediti u bilo kojoj meri i političko priznavanje. “

({{{2}}})

[2]

Викицитати„…Strategijski značaj Srbije bio je očigledan. Ona se nalazila na železničkoj pruzi Beograd—Solun, komunikaciji od životne važnosti za neprijatelja. Njen bi značaj bio povećan ako se iskrcaju saveznici negde na Balkanu, što je u to vreme još uvek bila mogućnost koja je dolazila u obzir.

Do tada smo Srbiju smatrali za prvenstveno četnički domen. Materijal koji smo im tamo ranije dostavljali izbacivan je Mihailoviću. Ali rezultati su, po mišljenju Komande Bliskog istoka, bili razočaravajući. Naročito nije dolazilo ili veoma malo do presecanja saobraćaja na pruzi Beograd—Solun. Kao što se sećate, Mihailoviću je dat ograničen period vremena, u kome je trebalo da izvrši određenu operaciju. Ovo vreme je sad isteklo, a on nije ispunio ovaj zahtev i zato je doneta važna odluka da se Saveznička misija povuče iz njegovog štaba i da mu se obustavi dalje dostavljanje materijala. Dostavljanje je odmah obustavljeno; povlačenje britanskih oficira za vezu potrajalo je duže i tek krajem meseca maja, brigadir Armstrong, moj kolega u suprotnom taboru, oprostio se od Mihailovića, koji je bio pun prekora, ali još uvek učtiv. U Donjem domu g. Čerčil je objasnio postupak vlade. “Razlog — rekao je — zašto smo obustavili snabdevanje Mihailovića oružjem i nismo mu dali podršku bio je jednostavan. On se nije borio protiv neprijatelja i, štaviše, neki njegovi potčinjeni pravili su sporazume sa neprijateljem.

({{{2}}})

[3]

Od 25. avgusta do 1. novembra 1944. u Mihailovićevom štabu boravio je pukovnik Mekdauel iz američke obaveštajne službe OSS na specijalnom zadatku.

Reference [uredi]

  1. ^ Izveštaj Komande grupe armija “E” Komandantu Jugoistoka od 11.11.1944., Bojnoistorijski institut, NAV–T-311, r. 184
  2. ^ Fitzroy MacLean> Eastern Approaches, 1949.
  3. ^ Fitzroy MacLean> Eastern Approaches, 1949.

Literatura [uredi]

Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije. Tom XII, knj. 4, Dokumenti nemačkog Rajha : 1944-1945 COBISS.SR-ID………… : 32589324

Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije. Tom XIV, knj. 1, Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića 1941-1942, Beograd, Vojnoistorijski institut, 1972, COBISS.SR-ID………… : 32586252

Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije. Tom XIV, knj. 2, Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića 1943, Beograd, Vojnoistorijski institut, 1973, COBISS.SR-ID………… : 32586253

Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije. Tom XIV, knj. 3, Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića 1944, Beograd, Vojnoistorijski institut, 1973, COBISS.SR-ID………… : 32586254

Milovanović, Nikola: Draža Mihailović, Beograd, PEGAZ 1991. COBISS.SR-ID………… : 2328588

Ratko Martinović: Od Ravne Gore do Vrhovnog štaba, Beograd, Rad 1979, COBISS.SR-ID: 1782287

Elizabet Barker: Britanska politika prema jugoistočnoj Evropi u drugom svjetskom ratu, Zagreb, Globus 1978, COBISS.SR-ID: 77735943

Spoljašnje veze [uredi]

Advertisements

Single Post Navigation

3 thoughts on “Istoričari Drugog svetskog rata protiv rehabilitacije Draže Mihailovića

  1. Samo još da si čovjek a ne bezlični bloger, pa da staviš kada i gdje su poštovani profesori izdali ovaj sjajni tekst, ili barem odakle si ga ti uzeo, sve bi bilo uredu.

  2. Miroslav on said:

    Opet pljuvanje po Drazi, a otkada to Bosna ima istoriju ja se pitam. Sram vas bilo, da nije bilo Draze, pobili bi vas sve ustase.

    Profesor Istorije iz Srbije

Komentariši

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s

%d bloggers like this: