Historija Bosne Balkana i Bosnjaka

Historija drzava i naroda Balkana, povijesne teme, kontroverze pregled historije Srba, Hrvata, Bosnjaka analiza primarnih izvora franacki anali, de administrando imperio, Nestor ljetopis popa dukljanina povelje vladara i velmoza srednjovjekovna crkva bosanska Balkan history: wars. cultures history of Serbia Bosnia Croatia… historical topics

Genocid nad Muslimanima u drugom svjetskom ratu Foca, Gorazde, Pljevlja…(Dedijer-Miletić, 1990)


UVODNE NAPOMENE

I
Objavljivanje dokumenata u ovoj knjizi deo je programa Odbora za istraživanje genocida nad srpskim narodom i drugim narodima Jugoslavije u XX veku. Dakle, u ovoj knjizi reč je o objavljivanju dokumenata o genocidu nad Muslimanima u drugom svetskom ratu u Jugoslaviji, kao rezultat višegodišnjeg istraživačkog rada. No, odmah se mora reći da su ovo početni rezultati rada i da građa ovog karaktera nije još u potpunosti istražena.
U toku istraživačkog rada autori ove knjige su koristili gradu razne provenijencije imajući u vidu u prvom redu da u svakom zločinu, pa i u genocidu, osnova za sve je namera zločina. Zbog toga za ovu knjigu su u prvom redu istraženi fondovi štaba, komandi i jedinica jugoslo-venske vojske u otadžbinj na čelu sa Dražom-Dragoljubom Mihailovi-ćem, zatim ustaške Nezavisne Države Hrvatske na čijem čelu je bio Ante Pavelić, kao i fondovi NOP-a i nemačkog i italijanskog okupatora. Korišteni su i dokumenti Državne komisije za ratne zločine, kao i sudski materijali sa procesa ratnim zločincima odgovornim za zločine nad Muslimanima. Posebnu pažnju autori ove knjige su posvetili, kako mi to obično kažemo, istoriji odozdo, tj. izjavama i sećanjima očevidaca tih genocidnih radnji.
Kako je već istaknuto, držeći se principa da je za utvrđivanje, da li su neke mere i akcije genocidne, bitna namera, odabrana su i objavljena takva dokumenta u ovoj knjizi hronološkim redom kako su nastala. Tako se na prvom mestu našao dokumenat ustaške NDH a to je Za-konska odredba poglavnika Ante Pavelića od 30. aprila 1941. o rasnoj pripadnosti po kojoj su arijskog porekla i pripadnici islamske verske zajednice, tj. muslimanski narod su tim genocidnim aktom pretopili u Hrvate.
Zatim slede dokumenti četničke provenijencije koji govore o genocidnoj nameri kao što je Projekat Stevana Moljevića od 30. juna 1941. godine o granicama, društvenom uređenju i spoljnoj politici »Velika Srbije2 u obnovljenoj Jugoslaviji posle drugog svetskog rata pod
nazivom HOMOGENA SRBIJA. U tom dokumentu između ostalog piše:
»… Stoga se Srbima nameće danas prva i osnovna dužnost: da stvore i organizuju homogenu Srbiju koja ima da obuhvati ćelo etničko područje na kome Srbi žive…
Preseljavanje i izmena žiteljstva, naročito Hrvata sa srpskog i Srba sa hrvatskog područja, jedini je put da se izvrši razgraničenje i stvore bolji odnosi između njih, a time otkloni mogućnost da se ponove strašni zločini koji su se dešavali i u prošlom ratu, a naročito u ovom sadašnjem, na svemu području na kome su Srbi i Hrvati bili izmešani, i gde su Hrvati i Muslimani s planom išli na istrebljenje Srba…«
Ovaj projekat homogene Srbije dopunjen je programom četničkog pokreta Draže Mihailovića septembra 1941. godine u kojem pored ostalog stoji:
»…Pripremati da bi u danima sloma mogli izvršiti ove akcije:…
b) omeđiti »defakto« srpske zemlje i učiniti da u njima ostane samo srpski živalj.
v) posebno imati u vidu brzo i radikalno čišćenje gradova i njihovo popunjenje svežim srpskim elementom.
g) izgraditi plan za čišćenje ili pomeranje seoskog stanovništva sa ciljem homogenosti srpske državne zajednice.
d) u srpskoj jedinici, kao naročito težak problem uzeti pitanje Muslimana i po mogućnosti rešiti ga u ovoj fazi…«

Konkretizaciju ovog genocidnog programa izložio je u instrukcijama Draža Mihailović 20. decembra 1941. godine komandantu četničkih odreda u Crnoj Gori i komandantu limskih četničkih odreda o organizaciji, ciljevima i upotrebi četničkih odreda. Između ostalog tu piše:
»2) Stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije-Crne Gore-Bosne i Hercegovine-Srema-Banata i Bačke…
4) Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata.
5) Stvoriti neposredne zajedničke granice između Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Slovenačke čišćenjem Sandžaka od muslimanskog življa i Bosne od muslimanskog i hrvatskog življa…«
I kad je reč o nameni zločina, treba pomenuti i pismo Stevana Moljevića od februara 1942. godine Dragiši Vasiću o granicama i društvenom uređenju posleratne »Velike Srbije« gde između ostalog piše:
»…2) Što se tiče našeg unutrašnjeg pitanja, razgraničenja sa Hrvatima tu držimo da treba odmah, čim se ukaže prilika, prikupiti sve snage i stvoriti svršen čin:
a) zaposesti na karti označenu teritoriju,
b) očistiti je pre nego li se iko pribere.
Zaposedanje bi se, mislimo, moglo izvesti samo tako ako bi se jakim odredima zaposela glavna čvorišta i to: Osijek, Vinkovci, Slav. Brod, Sunja, Karlovac, Knin i Šibenik, te Mostar i Metković, a onda iznutra pristupiti čišćenju zemlje od svih nesrpskih elemenata. Krivcima bi valjalo otvoriti put -Hrvatima u Hrvatsku, a Muslimanima u Tursku (ili Albaniju)…« To su osnovni genocidni dokumenti četničkih vođa koje su njihovi potčinjeni sproveli u život uništavanjem muslimanskog življa bez obzira na pol i uzrast. Tok događaja je utvrđen samo onako kako su se događaji odvijali – genocid sprovodio.

II
Dokumenta četničke provenijencije objavljena u ovoj knjizi, ukazuju na tri karakteristična perioda masovnog stradanja Muslimana. Prvi, tokom 1941. do februara 1942, drugi avgusta 1942, i treći period, početkom 1943. godine. U ovom prvom periodu iz dokumenata je uoč-ljivo da je zločin nad Muslimanima Pribojski četnički odred vršio oružjem dobijenim od italijanskog okupatora, i da je 3. januara 1942. napravljen plan uništenja Muslimana u Čajničkom srezu. No, mora se odmah konstatovati da za taj period zločina nad Muslimanima u višeg-radskom, fočanskom, goraždanskom i čajničkom srezu nema ovih dokumenata, što nije ništa neobično, jer izvršioci zločina retko ostavljaju pisane tragove o izvršenju zločina. Međutim, dokumenta drugih prove/ nijencija obilno nadopunjuju ovaj nedostatak u rasvetljavanju počinjenih zločina od strane četnika Draže Mihailovića.
To su u prvom redu dokumenta upravnih vlasti, komandi i jedinica NDH. Iz njih se vidi daje već juna-avgusta 1941. Muslimane čekala zla sudbina kad su četnici zapalili dva sela: Dabrovinu i Briševo. Prvi masovni pokolji Muslimana izvršeni su u Ljubinju – jami Cavkari-ca i višegradskoj opštini, gde je do septembra 1941. godine ubijeno 497, a zatim 5. i 6. septembra 1941. u Kulen Vakufu i Koraju 26/27. novembra 1941. gde je masakrirano više od 100 ljudi, žena i dece Muslimana. Iz tih dokumenata se vidi daje od decembra 1941. pa do februara 1942. izvršen masovan pokolj Muslimana u fočanskoj opštini, posebno u Foči i Goraždu, Vlasenici i Srebrenici. Podaci o broju ubijenih Muslimana u tim dokumentima su različiti, ali je reč o hiljadama ubijenih i bačenih u Drinu od Foče do Ustiprače.
Sam četnički kapetan Sergije Mihajlović je rekao: »Resili smo se neprijatelja, ubili smo 5000 Muslimana u Foči i Goraždu.«
U tom regionu istočne Bosne ubijanje Muslimana je prestalo februara 1942. kad je na tom području stvorena velika slobodna partizanska teritorija sa centrom u Foči, gde se smestio 25. januara 1942. i VŠ NOV i DV Jugoslavije na čelu sa vrhovnim komandantom Josipom Brozom Titom. Ta slobodna teritorija je funkcionisala sve do 10. maja 1942. godine, kada su je napustile jedinice NOV i POJ pod pritiskom nadmoćnijih okupatorsko-kvislinških snaga.

III

Drugi pokolj u Foči, četničke jedinice pod komandom Zaharie Ostojića izvršen je 19. avgusta 1942. godine. U jednoj od njegovih depeša piše: »U Foči ima svega i svačega, pa se nadam dobrom plenu. Jedva čekam da mi se ljudi prikupe pa ću im mamu maminu za sva vre-mena (misli na Muslimane – AM). A zatim je naređeno: »Ovo likvidiranje – ubijanje ima biti isključivo klanje kamom – koljite jer treba šte-deti municiju.« Dalje, u dokumentima četničke provenijencije, posebno u izveštajima stoji da su četnici samo u Foči poklali 300 žena i dece i na hiljade proterali sa ognjišta u pravcu Sarajeva.
Ovaj drugi pokolj Muslimana, u mnogome se može sagledati i kroz dokumenta ustaško-domobranske provenijencije. Iz njih proizilazi da je genocid nad Muslimanima izvršen masovno, kako ubijanjem tako i proterivanjem. Prema tim dokumentima u Foči je ubijeno oko 2000 ljudi, žena i dece i na hiljade proterano, pominjući i brojku od 5000 izbeglica. Međutim u tim dokumentima ima podataka o stradanju Muslimana i u drugim regionima Bosne i Hercegovine, navodeći da je u tom periodu ubijeno u selima u rejonu Prozora oko 2000 Mus-limana.

IV

Treći pokolj Muslimana povezan je sa jednim vrlo važnim periodom narodnooslobodilačkog rata i revolucije 1943. godine. Reč je o početku nemačke operacije »Vajs« protiv snaga NOV i POJ u nas poznate kao »bitka na Neretvi« ili IV neprijateljska ofanziva. Ova ofanzi-va neprijateljskih snaga počela je 20. januara 1943, a pripreme za njeno izvođenje još u decembru 1942. godine.

U tom cilju komandant Limsko-sandžačkih četničkih odreda krajem decembra 1942. godine izdaje zapovest u kojoj između ostalog piše:
»Da bi se uništili i poslednji ostaci komunističkih bandi, koje su privremeno našle sklonište u jednom delu Bosne, Vrhovna komanda naredila je, da se za tu akciju upute sa teritorije ove Komande 2000 četnika«. No, pre ovog pokreta, usput, jedinice iz sastava Komande limsko Četničkih odreda izvršile su pokolj Muslimana u pljevaljskom, čajnič-kom i fočanskom srezu, o čemu Pavle Đurišić u svom izveštaju, što je ne'uobičajeno za ratne zločince, priznaje šta je uradio u toj zločinačkoj akciji kad kaže:
»Akcija u pljevaljskom, čajničkom u fočanskom srezu protivu Muslimana i izvršena je. Operacije su izvedene tačno po naređenju i izdatoj zapovesti… Sva muslimanska sela u tri pomenuta sreza su potpuno spaljena tako da nijedan njihov dom nije ostao čitav… Kod Muslimana oko 1 200 boraca i do 8000 ostalih žrtava: žena, staraca i dece.« Za takav zločin nad Muslimanima i u drugim brojnim četničkim dokumentima (izveštajima i naređenjima) o tome piše:
»Želim da vidim čišćenje u masi i to energično. Želim da onima koji misle da nam zabodu nož u leđa onog dana kad krenemo u izvršenje našeg svetog zadatka, otkineš glavu bez milosti… za ovo imaš odre-šene ruke. U izvršenju poverenog ti zadatka više neću da primam nikakve izgovore… Neverni sam Toma i biću sve dotle dok ne vidim da padaju glave i gore sela našim neprijateljima…« A u jednoj depeši Komande 800 (Istočna Bosna i Hercegovina) potči-njenim piše:
»Po cenu svega imaju se likvidirati u Mostaru: Kurt Husnija, Gnjat Anđelko, Bilalović Mehmed, Pavić Vaso, Pužić Šefko, Kresić Andrija (još je nabrojano 16 lica. AM). Ove na prvo mesto, a dalje sve po spisku koji se nalazi kod tebe ili u komitetu u parohijskom zvanju pod »Z«. (zaklati, AM), dok komandant Nevesinjskog korpusa kapetan Milorad Popović naređuje: »Žari i pali… koljite, jer treba štedeti municiju.«.
Zločinački odnos četničkih komandanata prema simpatizerima NOP-a najbolje ilustruje naređenje komandanta Majevičkog korpusa kad naređuje komandantu Semberijske brigade:
»Sve njihove simpatizere (partizanske, AM) i one koji su se ponosili njihovom snagom i idejom smesta uništiti u korenu! I bez ikakve milosti … Sve što treba ubiti – ubijte, zapaliti – zapalite, opljačkati u korist četnika – opljačkajte…«. A u izveštaju komandanta Podrinjske bri-gade piše: »Streljao sam 5 partizana jer su bili Turci…« (Muslimani AM) Ove dokumente četničkih zločina potvrđuju i dokumenta ustaško-domobranske provenijencije, tj. da su izvršili masovan zločin nad Muslimanima u opštinama Pljevlja, Čajniče, Nova Varoš, Priboj i Vi-šegrad. Na konferenciji Muslimana u Carevoj džamiji u Sarajevu 9. februara 1943. konstatovano je daje u Ćajniču ubijeno oko 4000 Muslimana, a u jednom drugom dokumentu piše daje do kraja 1942. prema podacima Imanata džemata opštine Višegrad ubijeno 1 802 Musli mana (1 159 ljudi, 345 žena i 298 dece).
Napad na muslimanska sela pljevaljskog sreza trajao je od 4. do 7. februara 1943. godine. Svi Muslimani boljaničke, bukovačke, ilinab-rdske i meljačke opštine koji su zatečeni kod kuća, pobijeni su na naj-zverskiji način, a delom i pobacani u reku Čehotinu. Prema nepotpunim podacima spaljeno je tom prilikom 1 639 kuća i drugih objekata i ubijeno 1 423 Muslimana kako je to utvrđeno imenom i prezimenom. Ovu tragediju muslimanskog stanovništva iskoristili su kvislinzi i kolaboracionisti pa su jedan deo Muslimana uključili u formacije Muslimanske milicije koja je radila za interese okupatora, a protiv NOP-a.
Što se tiče izbeglica – proteranih, prema prezentiranoj građi početkom 1943, u Čajniču ih je bilo oko 4500, Goraždu oko 3 000, Rogatici oko 5000, u rejonu Pala kod Sarajeva oko 4000 i u Ustiprači oko 4000 iz Crne Gore i Sandžaka. Iz dokumenata je vidljiv i verski genocid kojeg su vršili četnici Draže Mihailovića, prekrštavajući Muslimane u pravoslavne silom, pa ih u dokumentima i pozivaju »Muslimani-Sr-bi«.
Pored tih dokumenata u ovoj zbirci uvršteno je i nekoliko dokumenata Odbora muslimanske nacionalne vojne organizacije Bosne i Hercegovine iz kojih se vidi pokušaj vođa te organizacije da organizuje Muslimane u službi kolaboracionista – četničkog pokreta Draže Mihailovića. No, dato je i nekoliko dokumenata protesta viđenijih Muslimana protiv četničkih zločina. Poštujući princip istorije odozdo, ovaj neviđeni genocid nad Muslimanima najbolje su rasvetlili očevici, dajući svedočenja u vidu pisama, izjava ili saslušanja koja su uvrštena u ovu knjigu. Prezentirana dokumenta ne mogu dati bilansu smrti, tj. koliko je stradalo Muslimana jer nisu do danas izvršena druga naučna istraživanja.
Ima pokušaja i ona su u ovoj knjizi prezentirana, s tim što prema njima treba imati određenu rezervu. Iz dokumenata i priloga, na pri-mer za Foču, Čajniče, Goražde, Kalinovik i Višegrad se pominje brojka oko 7 500 lica od kojih su 6 540 Muslimana. Za taj region se pomi-nju i manje i veće brojke od ovih, pa se kaže da je u 97 opština u Bosni i Hercegovini evidentirano 1013 stratišta od kojih je tek jedna trećina obeležena za 453 377 ubijenih.
U prilogu Envera Redžića se konstatuje da je u pokolju odneto »desetine hiljada muslimanskih života«. Odbor za izbeglice koji je radio za vreme rata pod nazivom »Merhamet« na čelu sa dr Salihodži-ćem i prikupio preko 700 izjava očevidaca pomenutih genocidnih radnji, na osnovu njih konstatovao je da je za vreme rata ubijeno oko 36 000 Muslimana, kao i da je do temelja popaljeno 73 njihova sela.

V
Genocid nad Muslimanima nije vršen samo u periodu ova tri po-menuta perioda, već i u međuperiodima, a i do kraja rata maja 1945. godine. Brojne izbeglice su zabrinjavale i nemačke okupacione vlasti, pa su o tome izvestile i Hajnriha Himlera (pitajući šta da se radi sa preko 210000 takvih lica na teritoriji Bosne i Hercegovine. Poseban problem su bila muhadžirska deca iz rejona Višegrada. Iz dokumenata perioda 1944-1945. godine provenijencije nemačke i ustaške brojke ubijenih Muslimana su različite u odnosu na 1941. i 1942. godinu. Tako se za kotar Rogaticu kaže da su u njemu 123 sela zapaljena i u njima 3 599 kuća uništeno i 5478 Muslimana ubijeno (1941-1944).
Kroz znatan broj dokumenata koja pripadaju četničkom pokretu, vidi se da su propagandnog karaktera, u cilju pridobijanja muslimanskih masa za četničke formacije. No, zločina se nisu odrekli, tj. nisu ni prestali do kraja rata. Primer za to je selo Vinograd kod Prače decembra 1944. i Sarajevo marta 1945. godine.
Objektivnosti radi, a i činjeničnog stanja, u ovoj zbirci dokumenata našla su mesta i neka dokumenta i prilozi koji govore o drugoj strani medalje. Reč je o opredeljivanju Muslimana za 13. SS diviziju »Han-džar« koja je počinila nečuvene zločine uglavnom nad Srbima u rejoni-ma svog stacioniranja i dejstava.

VI

Na kraju treba reći da pored genocidnih radnji od strane četnika Draže Mihailovića nad Muslimanima, dosta ih je stradalo i živote izgubilo od strane ustaša, nemačkog i italijanskog okupatora. Reč je o Muslimanima koji se nisu mirili sa okupacijom i koji nisu prihvatali ustaštvo i ustašku Nezavisnu Državu Hrvatsku, tj. oni Muslimani koji su se opredelili za NOP, ili su ga pak simpatisali, a posebno komunisti i partizani. Oni su stradali na licu mesta ili u koncentracionim logorima i zatvorima od 1941. do 1945. godine. Ovde su prezentirana samo neka dokumenta iz kojih se vidi stradanje Muslimana u koncentracionim logorima na teritoriji NDH. Međutim, Muslimani su stradali i u drugim logorima širom Evrope, u logorima na teritoriji Musolinijeve Italije i Hitlerove Nemačke, što nije predmet ove knjige. Ovde je reč o genocidnim radnjama, ali i da se pokaže da su Muslimani stradali od naći-fašističke i ustaške ruke, što je predmet druge vrste istraživanja i prezentiranja grade. Mnogi Muslimani su stradali u brojnim koncentracionim logorima, na primer u koncentracionom logoru Sajmište, koncentracionom logoru Buhenvald, gde je stradalo preko 100 Muslimana, pa logoru Dahau i Aušvicu itd.
U ovoj zbirci dokumenata prezentirano je samo nekoliko dokumenata o stradanju Muslimana u najmonstruoznijem koncentracionom logoru Jasenovac – Stara Gradiška. No, i ovde nije moguće saop-štiti broj ubijenih, jer i za ovaj logor do sada nisu izvršena sva moguća naučna istraživanja, pa se zbog toga i ne zna tačan broj ubijenih Muslimana, a i drugih u daleko većem broju, na primer Srba.
Kad je reč o Muslimanima, mora se reći da su u tom logoru uglavnom stradali oni koji su bili komunisti, partizani ili simpatizeri NOP-a. Dokumenta u ovoj knjizi nedvosmisleno govore, iako je izbor simboličan, da su Muslimani svoj život završili u logorima Gospić i stratištu Jadovno te koncentracionom logoru Jasenovac-Stara Gradiška i najvećem stratištu u Gradini. Dokumenta i prilozi dati u ovoj knjizi ocrtavaju u malom izvršen zločin, no ni izdaleka potpun, koliko to žrtve zaslužuju. Mora se konstatovati da je to problem neizučen i zapostavljen za ovih 45 godina koliko živimo u slobodi.
Završavajući ovu knjigu, na kraju su u izvodima prezentirana i dokumenta odgovornih za genocid i zločine, tj. onih koji su odgovarali pred sudskim organima Jugoslavije i celim narodom. To su u prvom redu Dragoljub Draža Mihailović, dr Stevan Moljević i ustaše i funkcio-neri ustaške Nezavisne Države Hrvatske Osman Kulenović i Mehmed Alajbegović.
Najverodostojniji dokaz izvršenog genocida i zločina su data imena i prezimena 9.435 ubijena Muslimana. Ako se ovom broju dodaju i imena pomenutih u prezentiranim dokumentima, brojka mrtvih je preko 10.000, što je svojevrsan prilog i spomenik palim Muslimanima, većinom po genocidnoj osnovi. Ovo je jedini put i način kako da do istine dođemo, trud nije uzaludan, pale žrtve to zaslužuju.

Antun Miletić

http:// i49.tinypic.com/i4mg4j.jpg

http://i 47.tinypic.com/33axafp.jpg

http://i5 0.tinypic.com/15ri6mb.jpg

Advertisements

Single Post Navigation

Komentari su isključeni.

%d bloggers like this: